Poker sa prstenom
Pokušavamo da od zaborava otrgnemo nazive i značenje raznih verovanja, predmeta i ljudskog ponašanja iz srpske starine.
Ma koje vere bila, i decu i odrasle na Balkanu su odvajkada povezivale iste igre.
Od kraja do kraja samo su se drugačije nazivale, pa se tako u bosanskoj igri spasa lako prepoznaju katoličke žmire i pravoslavna igra skrivača ili žmurke. Ovo je jedna od malo zanimacija u dokolici koja se koliko-toliko zadržala do danas. Učestvuje više igrača, muških i ženskih.
U Bosni se još igra tako što se najpre dogovorom odredi mesto ''spasa'', neko drvo ili ograda. Jedan igrač zatvara oči dlanovima i okrene se spasu. Ostali se trude da pronađu zaklon, svako svoj. Kada igrač koji traži izbroji do deset ili sto, dokle su se svi dogovorili, izgovara: ''Magarac bio ko se nije skrijo. Jedan, dva idem ja. Ja tražim''.
Tada počinje da traži skrivene i zato mora da se odmakne od spasa. Čim otkrije prvoga, trkaju se ko će prvi doći do mesta odbrojavanja. Ako prvi dotrči tragač, on dotakne cilj, pljucne i kaže: ''Spas za mene'' i onda otkriveni mora da broji i traži.
Ako skriveni prvi dotrči do cilja i kaže: ''Spas za me'' tražitelj ide po sledećeg igrača. Dok to radi, njemu iza leđa i neopaženo mogu i svi da se spasu, tako da isti tragač broji ponovo.
Ne zna se kada je nastala igra prstena, ali se i ona raširila po Balkanu. Pamte je još samo najstariji, a i oni umeju da kažu da se s prstenovima igra "od kada je i svijeta". Igralo se u dugim zimskim večerima, kada stanu radovi na poljima. Dok su žene prele vunu, dečaci i muškarci su vodili teške borbe u prstenu.
Na pod se prostiralo jedanaest debelih, vunenih čarapa, i igrač iz jednog od dva tima sakriva prsten pod neku čarapu. Radio je to pred svima, a protivnici su morali da otkriju gde je prsten. Iako jednostavna, ova igra se pretvarala u pravi rat nerava.
Kako su svi igrači, poređani u krug, klečali pred čarapama, stradavala su kolena. Pošto je tim skupljao najviše bodova ako otkrije prsten iz prve, dešavalo da srećni pogađač od radosti lupi po čarapi rukom iz sve snage i - polomi prst!
Ipak, vele stari, duševna bol zbog poraza je bila strašnija. Neki nisu mogli noćima da spavaju, jer je ova igra odmeravanje veština. Skrivač je morao da bude kao današnji pokeraš: kamenog lica, bez ijedne grimase i suvišnog pokreta, a protivnik da znalački posmatra šta ovaj radi, kako se ponašaju ostali igrači koji znaju pod koju će čarapu njihov igrač sakriti prsten.
