Nema boljeg gosta od pijanca

U valjevskoj kafani "Radikal" radilo se sve i svašta u proteklom veku. Jedno vreme, posle Drugog svetskog rata, kafana je pripadala ugostiteljskom preduzeću "Sloga".

Poslovođa je bio poznati kafedžija Milan Matić. Umeo je da radi sa kafanom. Bilo je kod njega svakakvih jela i pića, što nije bilo baš uobičajeno u siromašnim poratnim godinama.

Uneo je i bilijarski sto, a uveče od šest časova dovodio i dobru muziku. Nisu nedostajale ni privlačne pevačice.

Međutim, jaka buka koju je proizvodila nova muzika "na struju" dovodila je komšiluk do besa, ali ni prijave nisu vredele. I "Sloga" i Matić su uredno plaćali kazne, a on je terao po starom, sve dok lokal nije zatvoren, a u prostorije se uselio mlečni restoran.

Direktor ostao majstor

U kafani "Radikal" je jedno vreme, pre rata, radila jorgandžijska radionica, sa najsavremenijim mašinama tog doba. Dvadesetak muškaraca i žena pravilo je nadaleko čuvene dušeke i pokrivače, a posao je procvetao kada su sklopili i ugovor sa vojskom. U ovoj kafani je radilo kasnije i preduzeće "Standard", čiji je posleratni direktor postao Velja Bojić, odličan majstor limar. Čak i kada je preuzeo upravljačku palicu, nastavio je da pravi limariju i vodovodne instalacije. Marljivost, zanat i veliku veštinu nasledio je od oca, čuvenog valjevskog majstora Zdravka Bojića.

Milan Matić je otišao da vodi neku drugu radnju i to samo danju, i u njoj se vajkao: "Ne daju mi da radim kao čovek. Kako mogu da uzmem pare gostu, koji trezan dođe u deset sati pre podne, popije jednu rakiju i ode! Meni je potrebna noć. To su mušterije. One troše, ne pitaju za cenu i kada se zapiju, a neki put se desi da jednu turu pića naplatim i dva puta. Moram, jer se desi da druga mušterija pobegne i ne plati ceh. Nemam ja rezervni fond, nego od moje platice manjak moram da pokrivam".

Umeo je Matić i sa seljacima. Kada mu ne dođu, govorio im je: "Dobro, znate li vi da sam za vašar spremio i jela i pića svakom po volji, a vi prolazite pored mene kao pored turskog groblja!".

Uoči oslobođenja Valjeva, u dvorište "Radikala" stigao je odred ravnogoraca.

Tražili su da im se da kazan, kako bi skuvali za vojnike kupus sa ovčetinom.

Tadašnji vlasnik kafane Anđelko Marjanović zvani Hajduk, nije dao da se kazan odnosi, nego da se jelo zgotovi tu, u dvorištu. Taman što su pristavljeni i kupus i meso, Valjevo su napali partizani. Ravnogoci su pobegli preko Kolubare, ostavljajući za sobom oružje.

Gazda Anđelko je sakupio puške i municiju, i umesto da ih prijavi novim vlastima, sakrio ih u podrum, računajući da će moći kasnije sve to lepo da unovči. Međutim, neko ga je prijavio.

Partizanska patrola je sve pretresla i odnela u vojni magacin. Anđelko je izveden na preki sud i zbog navodne zavere sa domaćim izdajnicima osuđen na smrt i streljan.