Kad uhoda ubeđuje ruskog cara
Pomirenje koje su u jesen 1815. potpisali Marašli Ali-paša i knez Miloš Obrenović stajalo je na staklenim nogama, jer su stečene povlastice mogle da budu ukinute svakog časa.
Zato je srpski knez podršku potražio u Austriji i u Rusiji, razašiljući agente na sve strane Evrope. Otvorenu zaštitu je očekivao od ruskog cara Aleksandra Prvog i te pismene molbe o tome je tajno nosio knežev najbolji obaveštajac, German Todorović Mihailo.
Ovaj čovek, koji je sebe nazivao Mihailo German, bio je rodom iz Makedonije. Tokom Drugog ustanka dočepao se službe kod srpskog gospodara i postao njegov punomoćnik kod ruskog konzula u Bukureštu.
Kao diplomata nije bio naročito vešt, ali je imao veliki dar za policajca i uhodu, a to je Milošu bilo najpotrebnije. German je imao i ličnog pandura, Sremca Stojana Simića. I on je po nalogu kneza završavao razne posebne poslove.
Dok je Miloš za Germana govorio da je "častan, a bogat iskustvom", hroničar ustanka Vuk Karadžić smatrao ga je običnim "pustolovom i probisvetom", a za Stojana i njegovog brata Aleksu zapisao da se "broje među prve Miloševe činovnike i najbogatije ljude u Srbiji. Do toga je došlo zahvaljujući bezobrazluku Stojanovom i njegovim tajnim majstorijama".
Koliko je, međutim, German bio uspešan, pokazalo se vrlo brzo. Sami Turci su bili iznenađeni naglom upornošću ruske diplomatije u odbrani Srba kod carigradske Porte.
Dok je srpska misija u Petrogradu ostala tajna za Turke, austrijska špijunska mreža je za nju znala, ali nije pravila smetnje, niti je, na sreću po Miloša, obavestila beogradskog vezira. German je uz pomoć odličnih veza sa ruskim konzulom za Vlašku Lukom Kirikovom nosio tajne poruke u Petrograd, ali i pratio šta radi srpska emigracija u Rusiji i području današnje Rumunije.
Za zadatke je raspolagao sa dosta Miloševog novca. Uvek je uza se imao momke po kojima je važne vesti odmah slao u Srbiju, a ako je poslom morao u Carigrad, slat mu je zastupnik. I pored velikog poverenja u Germana, Miloš se oslanjao i na vesti od srpske dijaspore u Vlaškoj i Moldaviji.
Među prvima, od bivšeg beogradskog mitropolita Leontija Lambrovića, od vojvoda Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića i svog sinovca, Hristifora Obrenovića.
Zahvaljujući radu svih njih, a naročito obilatom podmićivanju i nagrađivanju usluga, lukavi srpski gospodar je uspeo da uredi odnose sa Turcima.
