Vojska od kolaca i gunjeva
Kako su Turci bili nadmoćniji i u vojsci i u naoružanju, knez Miloš Obrenović je morao da se služi ratnim varkama. Uoči boja na Ljubiću kod Čačka 1815. srpskih boraca nije bilo dovoljno.
Strahujući da će Turci to primetiti i doći da ih sasvim rasteraju, Miloš je naredio da se naređa kolje oko šanca i podignu na njih gunjevi, da se crne kao vojska.
Dok je njegov brat Jovan Obrenović s mukom držao srpske položaje, knez je, navrat-nanos, svoje momke poslao u vrbovku, regrutaciju. Za nekoliko dana je sakupio oko hiljadu ljudi i sa njima odneo veliku pobedu.
Pričalo se da su turske vojnike tada susretale, hvatale i razoružavale čak i srpske žene. Velika muka je bilo oružje i municija. Plena iz borbe nije bilo dovoljno, a bečki dvor je proglasio strogu neutralnost, pa se saobraćaj preko Save i Dunava strogo nadzirao. Ustanicima su poslednja nada bili krijumčari.
Najsigurniji tajni kanal je bio preko Save kod sela Kupinova, a glavni pomagači su se nalazili među sveštenicima. Hroničar ustanka Sima Milutinović je zapisao da je jednom prilikom reka bila dobrano nadošla, ali je sremački pop Sava odlučio da je pređe po svaku cenu sa dobrovoljcima i oružjem.
Najpre ih je odveo u svoju kuću. Predstavio ih je kao nadničare i dao im da večeraju nasred avlije, da svi mogu da ih vide. Zatim je pronašao mali čamac, jer bi veći izazvao podozrenje, pa je prevozio preko reke grupu po grupu do Srbije:
"U zlo doba, zaverenike je opazio austrijski oficir, pa, potegnuv sablju i pozva stražu, pokuša da ih pohapsi. Međutim, oficiru se prikrao kapetan Jovica Cukić: 'Ne bliže! Ti gineš prvi, pak će tek onda biti zlo. Mi nejmamo kud natrag, a napred moramo, no se ukloni! Ako li nas dirnete, sve ćemo vas pobiti i čardak vam spaliti, pak opet preći u postojbinu'.
Tad se i oficir začudi, a Cukić mu reče: evo vam dukat napojnice, pa niti je ko šta čuo, niti je video. Vama nikakve nevolje nema, i ne dao vam je Bog, a nama je, kako je i našoj u Srbiji braći, što i vi znate, velika i nečuvena nevolja i nužda ovako hoditi i svačim svojim i tuđim rizikovati. Onda oficir i soldati prime napojnicu, pa im još i pomognu i konje potovariti. A pop Savo, ne javiv se oficiru da ga ne pozna, krene kroz lug, i stigne u svoje selo posle svitanja, neopažen.
Ončas se preobukavši pođe u crkvu na službu, a posle među oficire i kmetove 'faleć im se da je svu noć slatko presvao kako davno nije, i da se čisto lakši opaža i zdraviji."
