Svinjkanje i madžaraljka

Pokušavamo da od zaborava otrgnemo nazive i značenje raznih verovanja, predmeta i ljudskog ponašanja iz srpske starine.

Da su učitelji u stara vremena bili svesni toga da dečje igre nisu samo nestašluk i laka zabava, nego narodno blago i čuvari tradicije, sigurno bi prištedeli šibu kada su zbog igranja kažnjavali đake.

Igre dan-danas zaokupljaju pažnju svih istraživača običaja i predanja, a mnoge i nisu bile za decu. U nekima su učestvovali samo dečaci i mladići, druge su bile isključivo devojačke. Poneke su bile dozvoljene svoj čeljadi, a bilo je i igara koje su služile umesto uspavanki.

Tako su Srbi graničari iz zavičaja u Hrvatsku doneli neobično kućno pozorište.

Uveče bi stariji brat, otac ili deda na zidu, uz sveću, prstima pravio likove raznih životinja, a ostala deca bi gledala.

Najlakše je bilo napraviti zeca, piše hroničar onog vremena Nikola Begović. "Pruži složene prste, pa sastavi obe ruke. Palčeve veže unakrst, i to su zečije uši, a prvi prsti su usta. Kad padne senka, on miče ušima, a zeva prstima. Mala deca su se tog zeca plašila, a starija i sama pokušavala da ga naprave, takmičeći se čiji će više ličiti na zeca".

Dete tog doba, na prelazu vekova, zabavljalo se i samostalno, igrom "kako prsti govore". Počne od palca na desnoj ruci, a levu stavlja na svaki prst, te, bajagi, prsti sami pričaju: "Ovaj veli, ajd'mo večerati, do njega odgovara, ajmo, de. Srednji kaže: čekaćemo oca i matere, a do njega: ko bi njih čekao, a na kraju mali: ne dorastao ako im kažem". Igrom se deci objašnjavali i zašto su prsti različiti.
 

Svinjkanjem su mogli da se zanimaju samo dečaci. Više njih se sastane, i od bukovog pruta naprave venac, koji se zove "prasica", negde i "krmača". Svaki sebi nađe batinu, dugačku kao ruka, a negde nose i krive štapove. Batina se zove madžaraljka. Potom iskopaju duboku i široku jamu, koja se zove kuća.

Svi dečaci redom bacaju madžaraljku ka kući, i onaj ko je najbliže dobaci, taj postaje vlasnik kuće. On stoji pred jamom, a oni drugi teraju batinama "prasicu u kuću", a vlasnik kuće je dočekuje svojom batinom i odbija je. Ko satera "prasicu" u kuću postaje novi vlasnik, slično današnjem golmanu u fudbalu.

Bivši kućanin ide sa ostalima, pa zajedno ponovo nateruju prasicu u kuću. I tako, dok se svi ne izređaju na kući ili dok ne posustanu.