Prestonica u rukama kneza Mihaila
Obrenovići su, uz Karađorđeviće, druga dinastija koja je vladala Srbijom u njenoj novovekovnoj istoriji. I oni su dali petoricu vladara u kneževskom i kraljevskom dostojanstvu, koji su ostali na prestolu pune sedamdeset i dve godine.
Evo tih godina njihove vladavine: knez Miloš Obrenović vladao je od 1815-1839. kada ga je nasledio sin prestolonaslednik Milan, koji je vladao samo 25 dana, zatim je došao drugi sin knez Mihailo od 1839-1842. godine (posle čega je na srpskom prestolu usledila smena dinastije i kada je za kneza izabran Karađorđev sin Aleksandar Karađorđević), da bi od 1858-1860. bila druga vladavina kneza Miloša, koga nasleđuje knez Mihailo od 1860. do 1868. godine.
|
Tragičan kraj
Vladavina kralja Aleksandra bila je ispunjena oštrim političkim krizama, velikim skandalima, koji su uništili njegov ugled. Ukidao je ustave, menjao vlade, a zemlju doveo u teško ekonomsko stanje. Smatra se da je prevršio meru odlukom da se oženi udovicom Dragom Mašin, sa kojom nije imao dece, zbog čega nije mogao da obezbedi naslednika prestola. Nezadovoljstvo je kulminiralo zaverom grupe oficira iz tajne organizacije "Crna ruka". Predvođeni majorom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubili su kralja i kraljicu 29. maja 1903. godine. |
Posle njegove pogibije u Košutnjaku, nije više bilo muških potomaka kneza Miloša, tako da je dinastija produžena potomcima njegovog brata Jevrema Obrenovića. Od 1868 do 1889. vladao je kao knez i zatim kao kralj Milan Obrenović, koga je nasledio sin kralj Aleksandar Obrenović od 1889 - 1903. godine.
Pet vladara dinastije Obrenovića bili su veliki graditelji, smatra istoričar Radoš LJušić, jedan od najboljih poznavalaca ovog dela naše istorije 19. veka. Upravo je za vlade Obrenovića Srbija postigla velike uspehe i u svom osamostaljivanju.
Najpre je 1830. postala vazalna država, nezavisnost je kneževina stekla na Berlinskom kongresu 1878. godine, a kraljevina je od 1882. godine. Uz ovo treba podsetiti da joj je, posle srpsko-turskih ratova, koje je vodila, znatno proširena teritorija.
Uprkos tome što je kneževska vlast najčešće poistovećivana sa apsolutnom i apsolutističkom, za vreme dinastije Obrenovića doneti su ustavi zemlje, počev od prvog 1835, pa 1838, 1869, 1888. i 1903. Ustav iz 1888. godine smatra se jednim od najnaprednijih u Evropi, donesen je za vlade kralja Milana, a sastavili su ga najbolji beogradski pravnici koji su bili evropski obrazovani.
Vladavina kneza Mihaila odlikovala se značajnim pregnućima, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. On je ostao zapamćen kao prvi srpski vladar koji je vaspostavio balkanski i jugoslovenski program.
S jedne strane srpski program "Načertanije", iz četrdesetih godina, razvio se pod dejstvom jugoslovenskog pokreta na celom jugoslovenskom prostoru. Osim toga, knezu Mihailu se pripisuje i mudro prihvatanje panslavističkih ideja koje su dolazile iz Rusije, da bi se uz njenu pomoć, i uz pomoć balkanskog saveza, na kojem je takođe radio, mogli osloboditi iz turskog ropstva još neoslobođeni hrišćani na Balkanskom poluostrvu.
Sukob sa ustavobraniteljima na celu s Vučićem, uslovio je smenu dinastije, a knez Mihailo zajedno s ocem knezom Milošem bio je u izgnanstvu do 1858. godine, što je svakako osujetilo mnoge njegove dotadašnje planove. U svojoj drugoj vladavini, posle smrti kneza Miloša 1860. godine, nastojao je da sprovede unutrašnje reforme, koje je trebalo da mu omoguće punu vlast i nezavisnost Srbije.
Knez Mihailo Obrenović (1823 - 1868) bio je obrazovan i prosvećen vladar, ljubitelj umetnosti, pa i sam sklon poeziji, važio je za mecenu koji je pružao znatnu pomoć stvaraocima kakvi su bili Vuk Karadžić, Branko Radičević, Đura Daničić i drugi. Bio je inicijator i glavi finansijer podizanja velelepnog zdanja Narodnog pozorišta u Beogradu, koje i danas predstavlja jedan od najlepših ukrasa srpske prestonice.
Na Kalemegdanu u Beogradu postoji jedan skroman obelisk na kojem piše da je na tome mestu knez Mihailo primio ključeve grada od poslednjeg turskog paše godine 1867. A na njegovom velelepnom spomeniku, na današnjem Trgu Rebulike, upisana su imena gradova koje su takode napustile poslednje turske posade za vreme njegove vladavine.
Na kneza Mihaila su, protivnici njegovih reformi u Srbiji, izvršili atentat 29. maja 1868. godine. Pošto u braku sa kneginjom Julijom nije imao dece, nasledio ga je sinovac Milan Obrenović.
Iako je na presto došao kao još maloletan, zbog čega je na početku vladavine upravljao uz pomoć namesništa, knezu Milanu se pripisuju mnoge zasluge za unapređenje Srbije. Uspešno je vodio dva rata protiv Turske, posle kojih je Srbija znatno proširila teritoriju i postala samostalna i priznata država.
Njemu je pošlo za rukom da bude onaj koji je, posle mnogo vekova, Srbiju proglasio kraljevinom 22. februara 1882. godine. Uz njegovo staranje nastao je 1888. godine i onaj najbolji, evropski ustav Srbije. Iz braka sa kraljicom Natalijom rođen je sin jedinac Aleksandar 1876. godine, koji je posle abdikacije kralja Milana 1889. godine nasledio oca na prestolu.
