Srpsko kockanje na livadi

Pokušavamo da od zaborava otrgnemo nazive i značenje raznih verovanja, predmeta i ljudskog ponašanja iz srpske starine.

Kopčanje ili ćokanje je među Srbima graničarima bila igra samo za dečake, ali i za odrasle muškarce.

Elem, učesnici iskopaju jamicu veliku taman toliko da u nju stane dugme. Malo dalje povuku "biljegu", pa odatle svaki baca svoje dugme ka jamici. Ko je najbliži, taj prvi kopča, ponovo baca, drugi za njim, i tako redom. Ko ukopča baš u jamu, pobednik je i može da pokupi svu dugmad.

Stariji su igrali u novac, sa kovanicama, ili bi im dugmad služila kao danas žetoni u kockarnicama.
 

I igra "piti vino" bila je namenjena samo muškarcima, i to u proleće i u jesen, kada je moglo da se boravi van kuće. Jedan uzme svoju kapu i baci je na zemlju, a drugi čekaju na gotovs. Onda prvi počinje kraj svoje kape da skače, maše nogama, a ostali ga napadaju, i, takođe, nogama pokušavaju da mu kapu ugrabe.

Ugrabi li koji tu kapu, protivnici je svi "jare", jure. Koliko koji tu kapu odjari, toliko je čaša vina popio. "Udari li šudla koga nogom braneći svoju kapu, a niko mu je dotle nije kadar bio ugrabiti, onda ide ovaj na šudlu i meće svoju kapu pred noge, pa je brani."

Kolikanje je igralo i muško i žensko. Igralo se orasima, ali su oni krupni, pa teže staju u šaku. Zato se najradije biraju sitni lešnici. Svaki igrač ima svoju gomilu lešnika. Jedan stisne u šaku koliko hoće lešnika, ali da drugi ne znaju, i kolikne, pita, koliko ima lešnika u ruci.

Drugi pogađaju, redom jedan po jedan. Ko pogodi, dobije plen, a svi ostali koji nisu pogodili, daju onoliko kolikašu, za koliko su omanuli. Zato se teško ko odlučivao da kaže veći broj, ali se i kolikaš trudio da sabije u ruku što više lešnika.

I "žmirkanje" je bilo zabava za mešovito društvo, slična današnjoj šugici "ćoravoj baki". Igrači i igračice izvlače slamku, i ko izvuče najkraću, taj "ide na žmiru".

Maramom mu zavežu oči, pa pošto utvrde da zaista ispod rupca ništa ne vidi, žmirač batrga po kući, pruža ruke i pokušava da uhvati nekoga. Ostali ga draže i beže.

Čim "žmiri" to pođe za rukama, zarobljenika drži čvrsto, skida rubac s očiju i predaje mu ga. Ali, pobeda ne vredi ako ga pri tom, kada ga uhvati, ne kaže "pik". Ili drugačije, da hvatač može da skine povez sa očiju tek ako pogodi koga je uhvatio.