Valjevske javne kuće

Najveća kafana u starom Valjevu bila je "Radikal" koja je u isto vreme mogla da usluži čak 100 gostiju. Kuhinja je, pored raznog pečenja, izbacivala i do 250 porcija kuvanih jela preko celog dana. A kad je bilo potrebno, i noću jer je u "Radikalu", naime, radila i javna kuća.

U nju se ulazilo na troja vrata. Na glavni ulaz išli su najslobodniji koji se nisu plašili "ni cara ni ćesara", a kamoli brbljive čaršije. Kroz bočnu kapiju na avliji provlačili su se oni kojima nije bilo baš svejedno da li će ih neko videti, a sa dna kafanskog dvorišta, do same reke Kolubare, ušunjavale bi se mušterije da bi izbegle strogi nadzor oca, žene ili gazde kod kojeg su radile.

Mušterija noćnih dama je bilo svakakvih. I oficira, i trgovačkih pomoćnika, i žandarma i poreznika, i piljara i kočijaša, ali su navraćali i učitelji i profesori.

Ugledne gazde su vodile računa da njihove kalfe ne idu kod ženskinja, ili bar ne isuviše često, ali je to slabo pomagalo. "Što dikla navikla", kaže narod.

U Valjevu je u okrilju kafana poslovalo još nekoliko javnih kuća, a čuvena je bila "Bela lađa" nekog Bože Mumdžije, sapundžije, sve dok je 1926. nije odnela nadošla Kolubara.

Iako je na tim mestima bilo zabranjeno točenje alkohola, ne samo da su im gosti bili počesto veseli, nego je svaka ovakva kuća, naročito posle Prvog svetskog rata, imala i muziku. Tu je "drmalo" sve do zore, a oko animir dama su raspojasani "ljubavnici" umeli i da se pobiju. Najčešće, kasapski momci i artiljerijski podoficiri.

U tuči koja je izbila 1936. na katolički Božić, u kafani "Radikal" bilo je mnogo razbijenih glava, a jedan šofer je do smrti nosio beleg od podoficirske sablje, za koji je kasnije pričao da mu je "iz rata".

Da bi stekli stratešku prednost nad naoružanim vojnicima, kasapski momci bi poneli oštre noževe i sekli kablove za struju. Tek tada bi u mraku nastala takva makljaža, da gazde nisu imale kad da gledaju šta će se polupati, nego samo da sačuvaju živu glavu.