I to je (bio) Balkan: I hajduci pljačkali manastire
Srpski patrijarh Gavrilo je 1654. godine u Moskvi iz nepoznatih razloga odbio ponudu ruskog cara da preuzme poglavarstvo nad ruskom crkvom i vratio se u Peć, iako je znao kako su prolazili njegovi prethodnici koji su šurovali sa hrišćanskim Istokom i Zapadom.
Turci su neku godinu ranije već pogubili budimljanskog episkopa Pajsija zbog saradnje sa Rimom, pa je nastradao i carigradski patrijarh Partenije, za koga se samo sumnjalo da bi mogao da se zaveri protiv sultana.
Tako je bilo i sa Gavrilom.
Optužen je za izdaju i obešen 1659. godine. Još dok je boravio u Rusiji, nasledio ga je Maksim Skopljanac, koga je Gavrilo bio sam predložio, da se patrijaršija ne bi ugasila.
Patrijarh Maksim je pokušao da poboljša odnose sa Turcima, a da se istovremeno nametne i katolicima. U Livnu je 1661. navodno zbog toga napadnut, ali valja uzeti u obzir da ni pravoslavci njime nisu bili zadovoljni, jer im je bilo sve teže da plaćaju crkvene dažbine.
Patrijarh Maksim je ipak uspeo da koliko-toliko napuni kasu u Peći, s tim što to nije bilo dovoljno da zaštiti manastire od pljačke, u koju nisu išli samo Turci, nego i hajduci. I Maksim Skopljanac je dosta putovao i politički delovao gde god je mogao. Išao je i na Svetu goru, i u Jerusalim. Za njega je grof Đorđe Branković pripovedao da ga je u Jedrenu 1663. proglasio srpskim despotom.
