Sudska deca
Trudeći se da zavede red u Srbiji koja je očekivala priznanje samostalnosti od Carigrada, knez Miloš Obrenović se pozabavio i prostitucijom. Ona se, sudeći prema kneževoj prepisci sa starešinama sudova, poprilično razmahala prvih decenija 19. veka, a naročito u Beogradu. Za "bludodejanije", kako se u to doba nazivao najstariji zanat na svetu, trebalo je da odgovaraju ne samo ženskinje, nego i njihove mušterije. Jer, pitanje morala je bila opšta, državna briga.
Osim toga, svestan da je u opustošenoj Srbiji, tek izašloj iz dva ustanka, svaka novorođena srpska glava dragocena, srpski knez je putem Beogradskog suda zabranio jednu čestu pojavu među bludnicama - čedomorstvo.
Za ubijanje dece izašle "iz greha" sledila je smrtna kazna ne samo majci, nego i svakom ko bi u tom zlodelu pomogao, dok bi onim prostitutkama koje bi dete u životu sačuvale i odgajale, sledila pomoć, a otac deteta primoravao da u njoj učestvuje. Međutim, čedomorstvo se ni time nije suzbilo.
Kazna za selo
Miloševa Zapovest je predvidela i da ono selo u kojem se dete iz nezakonitih ljubavnih odnosa rodilo, a nije ostalo u životu, nego se utvrdilo da je umoreno, mora da plati 500 groša kazne. "Zato celo ono selo neka nastojava da dete dokle se magistratu ne donese i preda u životu, sačuvano bude. Ubica ovakovog Božjeg stvorenja, i svaki onaj koji sodejstvovao bude da se ono mori, bit će sudu predani, i po zakonima građanskim strožajše kažnjeni."
Naprotiv, kako se vidi iz prepiske Miloševe sa Sudom narodnim srpskim, "prestupnice ove decu svoju nekoliko dana ostavile su živu, dokle su ih kmetovi videli, i nadležnim vlastima pokazali da se dete rodilo, i po istečeniju nekojega vremena, pod imenom da je prirodnom smrću umrlo, davile su ih".
Videvši da su sve mere uzaludne, knez Miloš je Sudu narodnom naložio da upotrebi još jedno sredstvo. Bila je to veoma precizna zapovest, objavljena 8. juna 1827. godine, da se srpski roditelji pouče kako njihova deca ne bi stupila na pogrešan put.
U toj zapovesti je stajalo i sledeće: da roditelji ili staratelji sami moraju sačuvati svoju decu od "bludodejanija", "upotrebljavajući onu strogost nad njima, koju su nekad naši stari upotrebljavali". Ali, ako bi se i pored tolike brige nesrećni slučaj ipak dogodio, a deca prestupila, i to ne samo u prostituciji, nego i u vanbračnoj vezi, roditelji su bili dužni da to odmah jave seoskom kmetu, a ovaj oblasnom knezu i parohu.
Dalje su knez i paroh kojima se objavi da je neka devojka ili udovica u selu trudna, bili dužni da odmah odu njenoj kući, provere o čemu je reč i dovedu joj čuvarku, kakvu "veštu i bogobojažljivu staricu", koja će motriti da vanbračna trudnica ne bi krišom pobacila dete. Kada se približi vreme porođaja, određeno je da se ta starica nađe porodilji pri ruci, a naročito pošto se dete rodi. Magistratu, tj. opštinskoj upravi, naloženo je da, čim sazna za ovakav slučaj, pronađe dojilju za dete, pa kad se "pogrešiva" porodi, da joj se uzme dete i dojkinji preda, "koja takođe čestna i bogobojažljiva žena da bude".
U zapovesti dalje stoji da je dojkinja dužna odgovarati pred sudom za svaki nesrećni slučaj koji bi se detetu dogodio, i dužna je održavati "dete u čistoti i dobro ga raniti, na koje sud također dobro oko da ima". Za sav ovaj trud, babici i dojkinji je magistrat (sud) morao da plati iz sopstvene kase, "a posle sav onaj trošak da naplati od domova preljubodeja i preljubodejice".
