Zadužbine za dušu

Danas u Beogradu postoje 44 javne česme, u Sarajevu je sačuvano 40, a u Hilandaru još postoji česma cara Dušana, stara 660 godina.

Terazijska česma ispred crkve na Topčideru

Turci Osmanlije su se kleli da za čoveka nema većeg sevapa nego da podigne česmu, a posle toga ćupriju. Kult javnih česmi i vode nisu Srbi nasledili od Turaka.

Napojiti žednog putnika namernika je veliki blagoslov za sve kulture i narode od istoka do zapada. Možda su upravo zato prošle godine vlasti Beograda donele odluku, na predlog medija, da ovog leta počne da se zida javna česma u Beogradu u znak zahvalnosti dalekoj braći Japancima, koji su nam ovih poslednjih 20 godina poslali donacija u vrednosti 40 miliona evra.
 

Narod je od davnina verovao u postojanje zemaljske i nebeske vode. Vodenjaci, vile vodarice, hrišćanski zaštitnici voda i isceliteljskih izvora pokazatelj su verovanja u čudesnu moć vode. Kult vode u životu i mitologiji naroda sa ovih prostora imao je poseban značaj.

Voda je predstavljala mesto na kome su se ljudi odmarali i krepili, uz molitvu tražili leka svojim tegobama, a mladi uz veselje provodili praznike i svetkovine. U Rimskom carstvu nije bilo varoši bez barem jednog javnog kupatila, a ni bez vodovoda, koji snabdeva vodom kupatilo i javne česme.

Etnolog Dragomir Antonić kaže da nisu Turci Srbima ostavili u amanet javne česme: - Car Dušan Silni je u Hilandaru podigao spomen-česmu sa svojim znakom, verovatno kad se sklonio u manastir od kuge koja je besnela na Balkanu 1347-1348. Ispred manastira Tronoša i danas se nalazi česma koju su prema legendi sagradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo.
 

U prvoj polovini 19. veka hanovi u Beogradu su bili centri društvenog života. Tu su trgovci dočekivali poštu ili robu koju su im donosile kiridžije iz dalekih mesta, ugovarali su se poslovi i razmenjivale vesti.

Svi su hanovi ličili jedan na drugi: prostrano dvorište, česma i pored kameni valov gde se poji stoka. Dvorište je opkoljavala sa svih strana jednospratna ili dvospratna zgrada, u kojoj se nalazila mehana gde se točilo piće i pekla kafa. Na gornjem spratu su bile sobe za putnike. Sav nameštaj činila je jedna prostrta asura, ibrik i legen (limeni lavor) iza vrata.

Najviše hanova bilo je na Kalemegdanu pored mezulane, poštanske štale, gde je državna pošta menjala konje. Karavani sa kamilama nisu odsedali u hanovima već su kamile samo unosile tovar u varoš pa su odvođene u Savamalu i noćivale u polju kraj Savamalske bare. Poslednji karavan kamila došao je u Beograd 1854. i doneo je iz Sereza duvan u balama Anastasu Hristodulu, trgovcu.
 

Pre izgradnje vodovoda u Beogradu važnu ulogu u snabdevanju vodom imale su sakadžije - vodonoše. Oni su u buradima raznosili vodu po kućama. Savska i dunavska voda, korišćene za pranje i zalivanje, plaćane su dvostruko niže od vode iz izvora i česama, koja se upotrebljavala za piće i kuvanje. Najskuplja je bila voda iz Topčiderske česme.

Na sednici opštinskog odbora maja 1883. godine, kojom je predsedavao Živko Karabiberović, odbornici su tražili da sakadžije obavezno plaćaju porez, da se sastavi njihov spisak i da se posebno obeleže sake koje nose pijaću, a posebno tehničku vodu.

Krajem 19. veka svi Beograđani su o prazniku išli kod česme u Sarajevskoj ulici gde je bila kafana "Zlatni paun". Nosili su ćilimče i meze i pili čuvenu vodu. Samo 20 česmi turskog vodovoda i veći broj sakadžija snabdevale su Beograd vodom do 1892. godine.

Novine su izračunale da je svih 20 česmi davalo ukupno tri litra vode u sekundi, svega pet i po litara dnevno na jednog stanovnika. Početkom dvadesetih godina prošlog veka Beograd je imao vodovod dug 100 km. List "Pravda" braće Sokić izračunao je da prestonica ima 250.000 stanovnika, te je "na svaku dušu dolazilo" oko 120 litara vode dnevno.

U Srbiji su javne česme podizali veziri i Turci od ugleda, ali i Obrenovići, Karađorđevići, srpski trgovci i zanatlije. Danas u Beogradu postoje 44 javne česme. U Bosni su takozvane hair česme (zadužbine), uglavnom, podizali muslimani i u Sarajevu je sačuvano 40 česmi od 159 koliko je ostalo posle Turaka.

Na njima se nalazila pločica na kojoj je pisalo kome se podiže hair i ko ga podiže da bi se putnik namernik osvežio, prisetio umrlog i pomolio se za njega, a opet sve to da bi umrli, kao i živi, zaradio sevap. Javne česme su obično podizali ispred džamija i služile su potrebama okolnih kuća i prolaznika.
 

Već 1925. građani srpske prestonice nisu zavisili samo od javnih česmi. Januara 1925. popisano je 8.000 "vodovodnih pretplatnika", a računalo se da na svakih pet stanovnika dolazi jedna česma.

Čukur česma u Dobračinoj ulici u Beogradu podignuta u spomen na dečaka koji je ubijen u svađi sa turskim vojnicima oko toga ko će prvi da zahvati vodu

 

Da se na javnoj česmi može iskaliti bes i osveta jednom narodu, pokazali su gnjilanski Albanci. Prošle godine na Vidovdan opštinske vlasti Gnjilana srušile su spomen-česmu vitezovima kneza Lazara u centru grada.

Spomen-česmu, koja je zajedno sa spomenikom knezu Lazaru podignuta u centru Gnjilana povodom proslave 600. godišnjice Kosovske bitke, Albanci su srušili bagerom, a statuu kneza Lazara po dolasku snaga NATO-a na Kosovo - kamionom.

Kneževa statua je provela šest meseci u američkom kampu, a onda dopremljena u selo Šilovo, nadomak Gnjilana, da gleda na utvrđenje Prilepac gde je rođen knez Lazar Hrebeljanović. Česma je napravljena ispočetka.