Duša u nosu
Do današnjih dana održao se stari običaj poznat kao počasna straža koja se obavezno drži pored odra neke važne i značajne ličnosti. U narodu se, takođe, sačuvao običaj da se danonoćno bdi kraj pokojnika sve dok se ne sahrani. Zašto se pokojnik ovako pomno čuva i da li je u pitanju samo odavanje pošte, pitanja su koja su dugo mučila etnologe.
Deo odgovora oni su pronašli u Vukovom rečniku, gde uz reč "vukodlak" stoji sledeće objašnjenje: "Vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe."
Pravi razlog zbog koga se pokojnik čuvao je da se spreči da se povampiri. Verovalo se da demon ili nečija duša mogu da se nastane u raznim životinjama. Ako bi "opsednuta" životinja preskočila pokojnikovo telo, demon bi tom prilikom mogao u njega ući i pokojnik bi se povampirio. Otuda potiče i običaj koji je i danas na snazi, da se pokojniku zatvaraju usta, čak i vezuju maramom i da se štiti mrtvačkim pokrovom. Tako oni koji danas čuvaju počasnu stražu pored odra nekog državnika i ne sanjaju koji je njihov pravi zadatak - sprečiti povampirenje.
U vezi sa pogrebnim običajima je i danas živ izraz "duša mi je u nosu" koja zapravo označava težak fizički napor, umor. Kada je duša stigla do nosa, čovek je na samrti, jer je spremna da izađe iz njega i ode na nebo. A u vezi sa dušom je i izraz "nazdravlje!" koji se izgovara onom ko je upravo kinuo. Reč je o verovanju da u čovekovom telu prebiva duša koja prilikom kijanja, naglog izdisaja, može kroz nos da izleti i tako napusti kijavičavu osobu. "Nazdravlje" je zaštitna reč koja treba da predupredi ovakvu mogućnost.
Verovalo se nekada da bogovi žive na vrhovima najviših planina ili u morskim dubinama, vile i vilenjaci u ogromnim šumama i jezerima, veštice u pećinama, a duše predaka na onom svetu i da svi oni povremeno obilaze naselja i ljude. Pošto putnika u davna vremena nije bilo mnogo, nije čudno to što su naši preci lepo primali i gostili one malobrojne strance, putnike namernike koji bi im se pojavili na pragu. Za svaki slučaj, možda je to sam Bog, svetitelj ili predak. Trudeći se da gostu na sve načine ugode, hteli su da ga vežu za svoju kuću i sa njim sklope savez o zaštiti. Iz verovanja u božanskog putnika gosta ostao je običaj da se on uvek ponudi jelom i pićem kao obaveza, ali i strah da gost zlim očima ne urekne kuću.
