Kafa sikteruša
Vladika Nikolaj je u Americi živeo u osami i povučeno, ali ipak ne tako davno, u njujorškom periodu života, njegova skromna soba je bila mesto okupljanja, ne samo srpskih izbeglica i emigranata, već i onih ruskih emigranata, koji su živeli između dva rata u Jugoslaviji.
Umorivši se od dugog razgovora vladika bi napuštao druženje na samo nekoliko minuta da bi se potom vratio vidno osvežen i duhovno obodren.
Ponekad, međutim, bilo je neophodno implicirati da je svakog gosta za tri dana dosta. Jedan takav događaj opisuje u svojoj knjizi opisuje otac Dragoljub Cokić.
"Dođoše nam jednom mnogo ruskih knezova, oficira, i činovnika. Posle jedno sat i po mirnog sedenja i ćaskanja vladika se naže i tiho će Dragoljubu na uho:
- Već su se zasedeli. Idi ti i skuvaj kafu.
Dragoljub odgovori:
- Da li će to pomoći da im se pokažu vrata?
- Oni su živeli u Jugoslaviji. I znaju da kada se posluži kafa, znači da je priči kraj.
Ispostavilo se da je bio u pravu. Čim su popili kafu i počeli su da se obraćaju vladici za blagoslov, vladika se zadovoljno smeškao. Tako je svoje bliske prijatelje vladika otpravljao bez ikakve diplomatije:
- Hajde, odlazite. Vi mene, naravno, shvatate!
Njegov glas je bio u isto vreme i zapovednički i prijateljski, bez ikakve iritacije i niko od posetilaca se nije osećao time poniženim ili osramoćenim.
Na Sveto-Tihonovskoj seminariji vladika je predavao dogmatsko i pastirsko bogoslovlje. Njegova predavanja bila su zanimljiva i originalna, živopisna i slikovita. Nastava se nije završavala na Bogosloviji. Vladikina kelija je bila otvorena i dalje za seminariste. U poslednje dve godine života vladika preuzima u svoju predavateljsku dužnost i treći predmet-omilitiku. Uoči svake nedelje ili praznika, učenici bi došli kod vladike i izlagali svoju buduću propoved. Tek tada bi seminarista dobijao odobrenje za kazivanje propovedi u crkvi.
