Poslednje reči turskog vazala
Radeći na svoju ruku i ne poštujući vrhovnu vlast cara Uroša širili su svoje teritorije Mlađi od braće Dejanovića Konstantin Dragaš najpoznatiji je u istoriji po tome što je bio deda dvojici vizantijskih careva, a zatim i zbog činenice da je poslednju bitku vodio zajedno sa svojim pobratimom Markom Kraljevićem.
Da li su u narodnom predanju i u epskoj poeziji pobratimi zato što su obojica bili turski vazali ili su to možda zaista bili kao oblasni gospodari čije su se teritorije graničile nije sasvim poznato.
Pisac žitija despota Stefana Lazarevića čuveni Konstantin Filozof napisao poslednje Markove reči koje je navodno on, uoči odsudne bitke, uputio svom pobratimu Konstantinu: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi koji će poginuti u ovom ratu..."
O kakvom je ratu reč i kako to da se ovi srpski velikaši nisu borili na strani hrišćana nego kao saveznici Turaka?
U to vreme, pred kraj 14. veka, izgledalo je da turskoj sili nigde kraja nema. Turski sultan Bajazit Prvi na jednoj strani je opsedao Carigrad, prestonicu Vizantije i središte istočnog hrišćanstva, a drugim okom gledao je prema Evropi.
Baš pred zidinama carigradskim, koje su se još čvrsto držale i još nekako uspevale da odole velikom i moćnom turskom osvajaču, sultan Bajazit doneo je odluku da svoj carski divan okiti jednom novom pobedom protiv hrišćana koji su se uopšte usudili da mu se suprotstave. Ugarski kralj Žigmud Luksemburški, u to vreme otvoreni i najodvažniji protivnik Turaka, prikupio je vojsku hrišćana.
Bio je to dovoljno veliki i privlačan izazov za sve osionijeg turskog sultana. Uza se je imao i vojsku svojih hrišćanskih vazala Marka Kraljevića i Konstantina Dragaša, a takođe i srpskog despota Stefana Lazarevića. (To i objašnjava kako je despotov biograf Konstantin Filozof mogao da zabeleži poslednje reči Marka Kraljevića.)
U velikoj bici na Rovinama u Vlaškoj 17. maja 1395. godine vojska turskog sultana Bajazita i njegovih hrišćanskih saveznika bila je potučena. U toj borbi našli su smrt Marko Kraljević i Konstantin Dragaš.
Otac Konstantinov beše sevastokrator (zapovednik jednom delu vojske) cara Duša i potonji despot Dejan. Poreklo mu nije poznato. Uzvisio se do despotskog zvanja verovatno pošto se oženio sestrom cara Dušana Teodorom i, možda delom uz miraz, proširio teritorije kojima je gospodario, a koje su obuhvatale župe Žegligovo i Preševo.
Uz njegovo ime istoričar Dušan Spasić utvrdio je da se poslednji pomen sevastokratora Dejana nalazi u povelji cara Dušana od 19. avgusta 1355. godine, namenjenoj jednom manastiru i u kojoj se kaže "brat carstva mi sevastokrator Dejan".
I kao što je imao nesumnjivi ugled u svojoj državi, tako su se njemu s poštovanjem obraćali i iz drugih država. Iste one godine dok je primao carsku povelju za svoj manastir, primio je i poklisare pape Inoćentija Šestog.
Vrhovni verski poglavar zapadnih hrišćana nudio mu je uniju u zamenu za savezništvo u borbi protiv Turaka.
Nije poznato pod kakvim se okolnostima povukao, verovatno do kraja 1371. godine u kojoj se zbila ona po Srbe tragična Marička bitka, posle čega su ga nasledili sinovi Jovan i Konstantin.
Umesto kao Dejanovići, braća Jovan i Konstantin potpisivali su se Dragaš i pod njihovim potpisom i pečatom našle su se znatne oblasti kojima su oni uveliko proširili svoju očevinu. To im je bilo moguće prvenstveno posle poraza i pogibije Mrnjavčevića.
U poveljama koje su izdavali, pored braće Jovana i Konstantina Dragaša, pominje se i njihova majka Teodora, koja je docnije u monaštvu uzela ime Evdokija.
Ali, u međuvremenu, a osobito posle smrti svog starijeg sina despota Jovana Dragaša, ova udovica despota Dejana i sestra cara samodršca Dušana Silnog pokazivala je izrazite političke ambicije. O tome svedoči i jedna povelja kire Evdokije i sina joj despota Kostantina srpskoj carskoj lavri manastiru Hilandaru na Svetoj gori.
Možda je jedna od najnezahvalnijih uloga koju su okolnosti ostavile uz ime despota Jovana Dragaša bila baš uoči velikog boja na Kosovu. Turski sultan Murat Prvi prikupio je silnu vojsku juna 1389. godine.
Uz njegove azijske ešalone askera našle su se i evropske čete vazala njegovog velikog carstva, a među njima je verovatno bilo i hrišćanskih vazalnih gospodara.
Sultan Murat sa sinovima Bajazitom i Jakubom, kao predvodnicima vojske, morao je proći oblastima despota Konstantina Dragaša, već u to vreme turskog vazala. Osim toga, on je tu vojsku verovatno morao i gostiti i sprovoditi sve do Kosova polja i do odsudne bitke na Vidovdan 28. juna 1389. godine.
