Dame sa sokolovima
Srpska književnost srednjeg veka prepuna je zapisa o lovu, jer je pohod na divlje zveri bio nezaobilazni deo života onovremenog čoveka, naročito plemića.
Teodosije hronograf u 13. veku opisuje lovove u vreme velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika srpske države.
Navodi da je u šumama bilo mnogo jelena, i njih su hajkači sa čoporima obučenih pasa terali sa planine prema lovcima koji su ih u podnožju konjima gonili, naoružani kopljima i strelama. Lovilo se i zamkama, a sitne ptice, naročito tetrebi, jarebice i divlji golubovi, hvatale su se na lepak.
Narod je u predanjima opisivao "pesmu" hrtova i kliktanje sokola, i njihovo munjevito obrušavanje na plen, tako da se lako stiče slika kako je izgledao lov:
"Ponesite sive sokolove, povedite hrta i zagara, pa krećite tice jarebice, napuštajte hrta i zagare neka taru srne i košute".
Vlastela je u lov išla u skupocenoj odeći i u pratnji lepih dama, na vatrenim hatovima. Žene visokog roda su u srednjovekovnoj Srbiji u mnogo više prava bile bliske muškarcima nego vlastelinke iz zapadne Evrope, o čemu svedoče i članovi 46 i 48 Dušanovog zakonika iz Prizrenskog prepisa. Pod uticajem Carigrada, sedišta vizantijske kulture i pravoslavlja, srpske vlastelinke su bile pismene, neke i veoma
Poklon BarbarosiDivljač nije služila samo za hranu. Životinje su se hvatale i žive, pa su mnogi srpski plemići srednjeg veka imali i prave zoološke vrstove u kojima su držali polupripitomljene jelene, medvede, divlje svinje. Te životinje su bile i lep poklon drugim dvorovima. Zabeleženo je da je Stefan Nemanja nemačkom caru Fridrihu Barbarosi, koji je sa krstašima krenuo u Svertu zemlju i na putu se odmorio u Nišu, 1189. poklonio žive jelene i divlje veprove. |
obrazovane, i učestvovale su u svim događajima javnog života, pa tako i u lovu, što je bio ne samo otmen, nego i opasan posao.
Lovilo se i dalje hladnim oružjem, pa je susret oči u oči sa ranjenim divljim veprom ili razjarenim medvedom predstavljao pravo viteštvo i neretko se završavao tragično po lovca. Ali, divljač je bila pravi specijalitet na kraljevskim i plemićkim trpezama i posebna čast za visoke strane goste. Obilan ulov je pomagao i državnu privredu, naročito u vreme nerodnih, gladnih godina. Njime se hranilo i prosto stanovništvo, a kože su se koristile za izradu odeće i obuće, a i za trgovinu. Dubrovčani su od srpskih lovaca najviše kupovali lisičja krzna.
Lov je u vreme ustanovljenja i razvoja srpske države bio uređen hrisovuljama, velikaškim poveljama, budući da se Dušanov zakonik ne bavi lovnim pravom. U poveljama srpskih vladara od 1300. do 1377. pronađeno je šesnaest hrisovulja, i u njima se pominje i lov. U povelji kralja Milutina manastiru svetog Đorđa kod Skoplja iz 1300. godine stajalo je da se u manastirskom lovištu može loviti samo sa dozvolom igumana, s tim da da četvrtina ulova pripadne manastiru. Onaj koga bi uhvatili u lovokrađi, ne samo što bi trpeo igumanovo prokletstvo nego bi morao i da plati još 50 perpera, koliko je tada stajalo šest volova i dve ovce.
Kazna za lovokradice u lovištu manastira Banjska iz 1314. i 1316. iznosila je čak 12 volova.
Lovački običaji u Srbiji nisu se razlikovali od lovačkih običaja u susedstvu i na zapadu Evrope. Vlastelini su voleli da se u svom domu podiče raskošnom krunom rogova jelena kapitalca ili ogromnim medveđim krznom. Ispred vlastelinskog zamka priređivale su se i smotre ulovljene divljači, uz fanfare i slavlje, a na ponos domaćina.
U doba despota Stefana Lazarevića i despota Đurđa Brankovića u 14. i 15. veku gradnja srpskih zamkova je bila na vrhuncu, a despot Stefan je kao srpski vladar i vitez ugarskog Reda zmaja imao pravo ne samo da proizvodi paževe za vitezove, nego i lovce u vitozove svetog Jevstatija, njihovog zaštitnika. Tek od polovine 15. veka u katoličkom svetu je Jevstatija kao lovačkog sveca zamenio sveti Hubert. Takve svečanosti bi se priređivale posle prvog sezonskog ulova neke krupne divljači ili opasne zveri, a ceremonije bi se odvijale prema pravilima viteškog rukopoloženja. Tako su nastala "krštenja" lovaca.
Recept sa kraljeve trpezeOd vladavine Nemanjića do današnjih dana zato je istrebljeno je dosta divljih životinja, a recepti prema kojima se u srpskoj kuhinji spremaju jela od divljači jedinstvena su u Evropi jer potiču još od srednjeg veka. Najstariji pronađeni recept je iz 1196. godine iz kuhinje kralja Stefana Prvovenčanog. Još tada se znalo koliko je ukusno ako se meso jarebice, tetreba ili divlje plovke, na primer, najpre blago osoli, namaže medom i uvalja u brašno, a onda prži na ulju dok ne dobije zlatnožutu boju, dok se u posudu u kojoj se meso pržilo uspe belog vina, belog luka i majčine dušice, pa se onda tim sosom, kad prokuva, prelije meso. |
