Laskavac s rogovima
Srbi su u stara vremena verovali da je đavo stvorenje bez čije pomoći ništa značajno ne može da se postigne na ovome svetu. On ima neizmerna blaga, ali je i majstor mnogih zanata. Izumeo je mlin, kosu, kovački zanat, razume se u lekarije, naročito kada je reč o očima. Đavo u svašta može da se pretvori, a najviše voli da uzme lik čoveka, ali se veruje da tada ne može da izgubi rogove, i da se dovija kako bi ih sakrio. Jedino ne može da uzme lik pčele i ovce.
On je i umiljati laskavac. Narod kaže da đavoli vole da jašu ljude i navode ih da izgube put. Narod veruje da je đavo nastao onda kada je Bog ugledao svoj lik u ogledalu vode. Iako je nastao od odraza božjeg lika, Bogu je odmah postao neprijatelj i otimač ljudskih duša.
Đavo sedi čoveku na levom ramenu i slatkim rečima ga navraća na zlo, i kada čovek čini zlo usrećuje đavola. Đavoli, doduše, umeju da nahrane i napoje čoveka, ali su ta jela i pića pogana, i od njih se čovek obezumi pa čini razne gadosti umesto svog hranioca. Srpski narod je u drevna vremena dobro poznavao đavola i umeo lako da ga prepozna, pa je dobro pazio da mu neki ne sedne na levo rame.
Kasnije se govorilo da je đavo najradije sedeo na ramenu učenim ljudima, i šaputao im nauku koja njemu paše. Jer, on je najmoćniji kada se u njega ne veruje, i u tome je suprotan Bogu, koji je, opet, najmoćniji kada se u njega veruje. Boga, kada siđe na zemlju da obiđe ljude, može prepoznati samo onaj koji mu priđe blizu, a đavola može da prepozna samo onaj koji je od njega daleko.
Srpski narod kazuje da prema đavolu valja biti pažljiv i pošten, jer je on sujetan kao najsujetniji čovek. Ono što pripada đavolu valja mu i dati, i tu se naročito misli na piće i zalogaje sa trpeze, njemu je, opet, nadraže ako mu se pre ispijanja odaspe gutljaj rakije. Na isti način su i stari Grci darivali svoje drevne, hronične bogove, vezane za zemlju i podzemlje, koji su često bili u svađi sa onima iz božanskih visina Olimpa.
Za tri božićna dana đavoli ne smeju da se spominju, jer su tada moćni i mogu naškoditi. O Badnjoj večeri vodenica je u vlasništvu đavola, i čovek tada ne bi trebalo da joj prilazi. U ostalim danima đavo čini štetu u vodenici samo da bi čoveku napakostio, jer tuđa nesreća njega usrećuje. Zato đavo ništa drugo ne čini osim da sebe usreći, i zato nikada ne odustaje u svome poslu, pa narod često veli: dosta je đavo opanaka poderao dok nekog nije na zlo naveo.
