Ministar kao diktator
Prvog srpskog socijalistu Svetozara Markovića je naročito podmuklo proganjao ministar prosvete Filip Hristić...
On je septembra 1874. uputio dopise Velikoj školi u Beogradu, Učiteljskoj školi i svim gimnazijama u Srbiji u kome se osuđuju svi oni nastavnici "koji u svojim predavanjima odriču čoveku svaki duhovni početak, a u vaseleni čak i samo božanstvo".
Time je i službeno osuđen Markovićev filozofski stav, koji se temeljio na materijalizmu a suptrotstavljao Crkvi.
Kao novo i revolucionarno, Markovićevo učenje je postalo veoma popularno među đacima i naprednim profesorima. Ipak, završni udarac socijalističkom pokretu zadala je Milankovićeva afera.
Jovan Milanković, advokat iz Šapca, koga je policija smatrala pristalicom dinastije Karađorđević, odlučio je da u leto 1874. pokrene politički list. Za urednika je uzeo Mitu Cenića, oduševljenog pristalicu Svetozara Markovića, koji je godinu dana ranije bio u pritvoru zbog sumnje da je pripremao atentat na kneza Milana. List ovakvog dvojca vlast nije mogla da dozvoli. Obojica su uhapšena, a Cenić je osuđen na osam godina robije u okovima. Glavni svedoci optužbe bila su dvojica bosanskih Srba kojima je policija naručila i platila iskaze.
Aferu je, zapravo, smislio i sproveo šabački načelnik i šef policije Panta Lunjevica, liberal i veliki pristalica Obrenovića koji je hteo da namesti igru svom kolegi, ministru unutrašnjih dela Aćimu Čumiću. Lunjevica je prevario Čumića kada ga je obavestio da će novi šabački list biti u rukama karađorđevićevaca. Čumiću je to bila odlična prilika da se obruši na navodne pristalice protivničke dinastije i tako dokaže vernost kralju Milanu Obrenoviću, a obeležiti nekoga za neprijatelja dinastije bilo je u to vreme dovoljno za zatvorsku kaznu. Čumić zato nije ni proveravao informaciju koju je dobio.
Tako je sva popularnost ministra policije kao beskompromisnog kritičara svega što ne valja u društvu potamnela. Nestala je slava čoveka koji je doneo raspis o slobodi štampe, a stvorena je reputacija ministra siledžije. Protivnici su se svom silinom obrušili na Čumića. Upoređivali su ga sa antičkim diktatorom Sulom i tvrdili da je on spreman i na najteže zločine da bi odbranio režim. Strahovalo se da on ne odvuče celu vladu u otvorenu diktaturu, a taj strah nije bio bez osnova.
