Nije ljubopitljiv, nego pitoljubiv

Šale u srpskom narodu išle su od usta do usta sve dok, pre oko dva i po veka, nisu došle i do Zaharija Orfelina.

Ovaj učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, urednik i izdavač, polemičar i putnik, poliglota i prevodilac požurio je da svojim sunarodnicima približi dostignuća evropske prosvećenosti, pa je objavio 1768. "Slaveno-serbski magazin", prvi južnoslovenski časopis.

Da bi magazin približio narodu, Orfelin je uz poučne članke, pripovetke i prvi sonet u srpskoj književnosti, epigrame i prve preglede izašlih knjiga dosetio da objavi i šale koje su se pripovedale u prostom puku. Posle je sve išlo lakše.

Narodnim šalama bili su već stotinak godina kasnije oduševljeni Jovan Jovanović Zmaj i njegov drug, satiričar i dežurni komentator Ilija Ognjanović Abukazem koji su ih objavljivali u raznim svojim listovima. Obojica su umeli i sami da se našale u narodnom duhu. Abukazem je, za razliku od Zmaja, bio potpuno ćelav, pa, kada su se jednom prilikom, posle dosta vremena sreli, radosno se pozdraviše. Zagleda Abukazem prijatelja i kaže: "Ništa se nisi promenio"! A Zmaj odgovori: "Ni ti. Pet godina se nismo videli, a ti se ni za dlaku ne promeni".

Narod je stalno nadodavao sažete i britke mudrosti koji bi se danas zvali aforizmi. O svakoj životnoj zgodi izmislila bi se brzopotezna čikarma, ali ipak je najviše bilo šala

Ilija Ognjanović Abukazem

o "snazi i mudrosti koje na usta ulaze". Tako je Božić postao "dan kome se svi vesele sem prasića", a bolje nisu prolazili ni zečevi, jer "zec gde se okoti, tamo i pogine, samo što mu u manastiru podušje popiju".

Srbi su uglavnom važili za gostoljubiv narod, pa tu i nije bilo mnogo motiva za šalu. Duh narodni se budio tek kada je goste valjalo ispratiti. Tu muku nije mučio samo jorgandžija Ivko, jer je njega i "sastavio" Stevan Sremac iz bogatog iskustva mnogih tadašnjih, a i ranijih bezimenih ljudi.

Krajem 19. veka pričalo se kako je neki Užičanin bio u gostima kod Leskovčanina Tase. Gostio ga Tasa kako je znao i umeo. Era je bio veoma zadovoljan dočekom pa se zadržao dok god mu nije dosadilo, a kad je došao čas da se rastaju, krenuo je da se oprašta u epskom zanosu: "E, zbogom ostaj, dobri prijatelju! Uvek ti se imalo gde dolaziti! Nek si mi zdrav za dugo vreme! Nemoj zamerit, već prošćavaj za našu prostotu! Vala ti mnogo, lepi brate i prijatelju! Zbogom!". A Leskovčanin, namrgođen, odbrusi mu: "Aj so zdravlje"! i zatvori vrata. Ere su važili za velike gurmane, ali ne baš uvek iz izobilja, nego počesto i zbog nemaštine, pa su umeli i od toga da naprave šalu. Pitali tako jednog Užičanina koliko ima postova u godini, a on kaže: "Kako ne bih znao: jedan post i jedan mrs". "Kako to"? "Pa, kad zakoljem krmaču, ja mrsim dok traje, a posle opet postim do druge krmače".

Oduvek se govorilo se da devojka, za svaki slučaj, mora znati da kuva - jer, šta ako ostane neudata? A ako bi te časove baš i propustila, imala je od koga da nadoknadi znanje u novom domu. Tako je jednom mlada snaša upitala svekrvu: "Majko, hoću li sve ili samo pola jajeta uliti u supu"? Svekrva joj je odgovorila: "Metni sve, jašta ćeš, dok imamo da gumamo, kad nemamo, da gledamo"!

Drugima je kuvarsko umeće utiralo put pravo do muževljevog želuca, što je, kada se brak oduži, postajalo važnije nego put do srca. Neki muž je, tako, oblizujući se, rekao ženi: "O, ženo moja, ala sam ljubopitljiv na tu pitu što si je jutros mesila"! Odgovorila mu je: "Nisi ti ljubopitljiv, nego si pitoljubiv"! A da je uz pečenku nekima čaša bila nerazdvojna, pokazivao je i ovaj razgovor za trpezom: "Ženo, daj malo vina"! "Šta će ti"? "Da ne misli ovaj ručak da ga je pseto pojelo"! Drugi muž je pitao suprugu: "Kakvi su ovo kolači, dušo"? "Ne znam kako se zovu, ali sam ih iz kuvara učila". "Mnogo su tvrdi. Biće da su ti zapele - korice od kuvara"!

Došao seljak u goste kod rođaka u grad, pa ga ovaj zadržava na ručku i pita šta bi želeo da jede. "Daj nešto lepo, kao za gospodu, a da bude dosta, kao za seljaka". A neki Radojko je znao da se među gospodskom rodbinom neće najesti, pa je otišao u kafanu i rekao kafedžiji: "Čuj, pobratime, ja bih nešto ručao". "Može, rođače", uslužno će kafedžija. "Izvoli, rođo"! "Šta ti je to", pita u čudu Radojko, gledajući u papir. "Jelovnik". "More, daj ti meni prvo da jedem, posle ću da čitam"!