Dete bez kostiju
Da su stari demoni i božanstva strasni ljubavnici koji vole smrtne žene, i da imaju porod izuzetnih osobina, poznato je u mnogim narodnim verovanjima. "Što god ima Srbina junaka, svakoga su odgojile vile, mnogoga su zmajevi rodili", peva se u "Miloš Obilić i zmajski sin".
Pored legendarnog kosovskog junaka, kao deca natprirodnog bića i smrtnice pominju se i Zmaj Ognjeni Vuk, Banović Sekula, Relja Bošnjanin, Banović Strahinja, Ljutica Bogdan, Kraljević Marko. Ovakvi roditelji su pripisivani i istorijskim ličnostima iz starog veka, kao što su Platon, Oktavijan Avgust, Aleksandar Veliki, rimski car Galerije koji je potekao sa tla današnje Srbije.
Budući među najstarijim demonima, ni vampir nije mogao da ostane imun na čari smrtnica, a ni one nisu ostajale ravnodušne. U srpskoj starini zabeleženo je da je čak bilo ljudi koji su, pretvarajući se da su vampiri, uspevali da se približe pojedinim ženama. O tome je govorio još u 19. veku pisac i putnik Joakim Vujić u svojim "Putešestvijama", pošto se lično uverio, slušajući u manastiru Klisura kao da su najveća istina priče o vampirima koji proganjaju žene.
Na takve slučajeve je nailazio i Vuk Karadžić kada je u svom Rječniku opisivao vukodlaka, pa je, ne bez podsmeha, kazao da "vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi, a osobito ako mu je lijepa i mlada, te spava s njome". Vuk dalje kaže i da dete koje se rodi od vampira nema kostiju. Ovo verovanje stoji sa drugim, da vampir nije ništa drugo nego naduven meh pun krvi.
Vampirovo dete ne ostavlja za sobom senku, a to je zato što je senka isto što i duša, pa dete ni dušu nije moglo da dobije od vampira, jer je ni on sam nema. Kada vampira ubiju, ili mora da nestane, na primer od sunčeve svetlosti, iza njega ne ostaje ništa drugo nego lokva usirene krvi, ili neka druga tečnost.
Vampir ne mora da se javi samo u ljudskom ili vučjem obliku, nego i u liku drugih zverki. Najčešće je to ona životinja koja ga je, dok je mrtav ležao na odru preskočila. Prema najstarijim srpskim verovanjima, duša će iz te životinje ući u mrtvo telo i oživeti ga. Ovakvo shvatanje je zabeleženo još u pogrebnim propisima u 2. veku, mnogo pre dolaska Slovena na Balkan, prema kome mrtav čovek na odru mora da se čuva, da mu nijedna životinja ne bi naškodila.
