Nadnica za kukanje
Naricanje pored odra na kome se nalazio mrtvac jedan je od najstarijih pogrebnih običaja koji vezuje ne samo Slovene i njihove srpske pretke, nego i same Srbe sa mnogim evropskim narodima. Svuda je naricanje praćeno pokazivanjem bola koje je uključivalo ne samo glasni lelek nego i čupanje kose, grebanje lica, busanje u grudi, cepanje odela.
Pravo i obavezu naricanja imale su pre svega žene, naročito kćeri i sestre pokojnika, a muškarci su to mogli samo u izuzetnim slučajevima. I kod Srba i kod drugih naroda još od davnina je naricanje postalo posao, kada su se najmljivale 
žene van familije.
Naricalo se tužbalicom, naročitom pesmom koja je imala strogo utvrđen oblik, ritam i melodiju. Tužbalica je zapravo pohvala pokojniku i iz nje se razvila epska pesma u slavu predaka. Ta činjenica i zanimanje narikača dokazuju da naricanje nije samo spontan izliv žalosti, nego da je to obavezan sastavni deo pogrebnog ceremonijala, nešto što je mrtvima neophodno za produženje njihovog "života" na onom svetu, ravno prinošenju žrtava u jelu, piću i drugim potrebama. Naime, tužbalica je živa reč koja brani od zaborava, jer se verovalo da reči imaju magično dejstvo, moć da produžujući uspomenu, obezbede pokojniku život s one strane groba.
Pošto je mrtvac ostao propisano vreme u kući, odnosi se na groblje. Običaja oko pratnje sprovoda ima takođe mnogo, ali u poređenju sa tužbalicama, oni prema mrtvome imaju uglavnom odbrambenu ulogu. Pri iznošenju iz kuće, postoji u nekim krajevima Balkana, a naročito na jugu, u Crnoj Gori običaj da se na samom kućnom pragu nosila u tri maha spuste. To je simbolika sahranjivanja mrtvog u kući, tj. ispod kućnog praga, kako se to u drevna vremena radilo. Time je mrtvom trebalo da se pokaže dobra volja ukućana da ga u kući zadrže. U drugim krajevima, naprotiv, veoma paze da se pri iznošenju nikako ne dodirne prag, upravo iz straha da duša mrtvog ne ostane u kući.
Zato, čim se pokojnik iznese iz kuće, svi prozori i vrata se otvaraju da bi duša mogla da izađe, i to ne samo na kući, nego i na svim ostalim zgradama u dvorištu. Ponegde se na mestu gde je mrtvi ležao zabada glogov kolac i izgovara "kad ovaj kolac olista, onda i ti da oživiš". Isto tako, kada mrtvac već bude iznesen, morala se u sobi za vratima držati glogova grana makar jednu noć, a u kući i u celom komšiluku, prosipa se voda koja se u sudovima zatekla. U nekim kućama to se radi čim ukućanin premine, jer i voda ima ogromnu privlačnu snagu za duše. Zato se prosipa i jelo koje je u sudovima preostalo.
