Mrtvačka straža
Važan čin u pogrebnim običajima je stavljanje mrtvoga na odar i poznat je svim narodima od Indije do Evrope, pa tako i Srbima.
Svuda se mrtvac postavlja tako da mu noge budu okrenute ka izlazu, što se radilo iz predostrožnosti da mu se ne bi ostavila mogućnost da ostane u kući, nego da mora da izađe napolje. Pod glavu mu se, a to je običaj iz starog veka, stavlja jastuk. Ruke mu se prekrste, baš kao što govore stihovi iz Vukove narodne pesmarice, da kad čovek pođe na onaj svet, "ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja". Ruke se uz to i vezuju, kao i noge, da se kasnije, u poslednjem trenutku, posle opela ili pred spuštanje u raku odreše.
Svaki pokojnik, bez obzira na pol ili starost, dobija mrtvački pokrov. Svi ovi propisi su vrlo stari i poznati su i drugim indoevropskim narodima. Da bi zadržala prosce, Odisejeva žena Penelopa se pravila da tka mrtvački pokrov za svog svekra Laerta. Obećala je proscima da će odabrati jednog od njih kad završi tkanje, a onda je preko dana tkala, a noću parala.
Za vreme dok je mrtvac na odru, on mora neprekidno da se čuva. To obavezno čuvanje je bilo poznato i drugim Indoevropljanima. Kod Srba se taj običaj održao gde god je to moguće. Mrtvac se ne ostavlja sam ni danju ni noću, naročito ne noću. Čuvari se ne određuju naročito, nego su to ljudi koji su došli da izraze poštovanje prema preminulom. Njihova isključiva dužnost je da paze da preko mrtvoga ne pređe nekakva životinja i da teraju strukom bosiljka muve koje bi na njega padale.
Da se ne povampiri
Narod ovo objašnjava time da će se mrtvi, ako ga neka životinja, a naročito kokoška, pas, mačka ili miš preskoči, povampiriti. Naime, reč je o životinjama koje su "senovite", one u koje se rado useljavaju mrtve duše. Ako bi takva životinja preskočila pokojnika, moglo bi se desiti da duša iz te životinje pređe u njegovo mrtvo telo, pa bi ono posle izvensog vremena natprirodno oživelo, kao vampir ili vukodlak. Tako je i nastao i propis da se noću mrtvacu stavlja pokrov da u njega ne bi ušle zle duše, koje se naročito slobodno kreću posle zalaska sunca. Odatle je nastao i propis starogrčkog mudraca Pitagore, koji se zadržao do danas, da i živ čovek pri spavanju valja da se pokrije platnom.
