Briga o mrtvim dušmanima
Najstariji od svih kultova na svetu je kult mrtvih, koji je i najzatvoreniji. Teško trpi promene, jer je veoma jednostavan: kod svih naroda počiva na verovanju da pokojnikova duša nastavlja da živi s one strane groba i da je stanje posle smrti takođe život, samo u drugom obliku.
Još je stari grčki tragičar Euripid primetio: "Ko zna da život nije, možda, smrt, a smrt život?". Srpski narod je ovu misao preuzeo u verovanju da se zemaljski svet smatra za lažljiv, a onostrani za istinit.
Međutim, pokojnikov "život" nije beskonačan. On će trajati samo dotle, dok se pokojniku daje ono što mu je i na ovom svetu bilo potrebno da bi se održao u životu.
Zato se kult mrtvih uvek, i kod svih naroda sastojao u doturanju hrane i piće, odela, ogreva. Predviđene su i ceremonije koje će pokojniku osigurati
večnu slavu i pomen, kao i zaštitu od zlih demona, koji i njemu mogu da naude.
U isto vreme, živi se trude da duše svojih pokojnih ukućana drže na pristojnom odstojanju, ili čak da je vrate odakle je došla. Od takvih mera predostrožnosti nisu izuzeti ni najdraži pokojnici. U kultu mrtvih se povlači jasna crta između novopočivših, i predaka koji su davno preminuli.
Dok je duša pokojnika blizu svojih ukućana, a to traje 40 dana, ili najviše jednu godinu posle smrti, ukućani imaju naročite obaveze. Posle toga pokojnik ulazi u zajednicu svetih predaka, on je već heroizirano biće, pa žrtve više ne dobija zasebno, nego u društvu sa ostalim precima. On je tada već postao zaštitnik svojih potomaka. Oduvek su zato postojale domaće zadušnice, za tačno određenog pretka, i javne, koje su se praznovale u određene dane, što je običaj nasleđen od Rimljana.
Prvi čin u kultu mrtvih je pogreb, i on se izvršava prema strogim propisima. Pokriti mrtvog zemljom, ili ga spaliti, to je najveća obaveza živih. Pogreb se ne uskraćuje ni neprijatelju, naročito onom koji se poštovao, pa su, tako, posle bitke kod Maratona Atinjani sahranili poginule Persijance, a Persijanci su sahranili Spartance koje su prethodno pobili, sve do jednog, u bitki kod Termopila.
Svedoci su pričali kako je 19. novembra 1913. u Drugom balkanskom ratu, koju je Srbija vodila protiv svog dojučerašnjeg saveznika Bugarske, posle bugarskog poraza na Retki buki, sveštenik Sedmog puka naredio da se poginuli Srbi polože u jedan red, a poginuli Bugari preko njih, i onda je stao u sredinu i zajedno ih opojao.
