Pravoslavni običaji o Božiću

Sam Božić je trodnevni praznik, a ako računamo i Badnji dan, kojim se završava zimski post, onda je to četvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici.

Pripreme za Božić počinju četrdeset dana pre 7. januara, kada počinje Božićni post, koji predstavlja pročišćenje duha i tela pred najradosniji događaj u pravoslavlju. Centralna proslava u srpskoj narodnoj tradiciji počinje dva dana ranije (5. januar), na Tucindan. Na taj dan se po selima kolje i sređuje pečenica. Na glavu praseta ranije određenog za pečenicu stavi se grudva soli, a onda se ušicama sekire udari po soli i glavi, a prase ubije. Tog dana ne valja tući decu da preko godine ne bi imala čireve, a iz kuće se sklanja sav pribor za jelo.

U praznovanju Božića kod pravoslavnih Srba, Rusa i Grka, kao i Bugara, postoji razlika u narodnom proslavljanju, dok je liturgijski i molitveni deo slavlja u crkvi isti, s tim što se Grci drže novog, Gregorijanskog, a Srbi i Rusi starog, Julijanskog kalendara. Tako Grci slave Božić 25. decembra, a Srbi i Rusi 7. januara. Dužina božićnog posta (šest sedmica) ista je kod ova tri pravoslavna naroda, kao i propisi o načinu ishrane koje u te dane treba poštovati.

Vijanje Božića   U svim selima Vojvodine na Božić održavao se običaj jahanja konja. Jahači jure kroz selo „vijajući Božić". Odmah posle božićnog ručka seljani su izvodili konje iz štala, svečano ih opremali i u galopu jurili seoskim ulicama. Najčešće su jahali momci ili mladi oženjeni ljudi. Svraćali su u kuće rođaka ili domove u kojima je bilo devojaka za udaju. Kad bi u kuću navratio novi zet ili unuk, jahač bi dobijao košulju (preko ramena su mu vezivali komad belog domaćeg platna za košulju) ili peškir vezivan za konja.

Prvi dan Božića je dan radosti rađanja, obnavljanja života, dok se drugi dan provodi u svečanom, tihom domaćem raspoloženju, a u crkvama služi Liturgija zahvalnosti Bogorodici.

Naš uvaženi etnolog Veselin Čajkanović o pravoslavnom Božiću kaže: "Božić, onakav kako ga srpski narod danas slavi, sa badnjakom, slamom, kvocanjem, žrtvovanjem praseta, česnicom, pohođenjem izvora i bunara, polaženikom, sa raznim vračanjima i gatanjima i tolikim drugim mnogobrojnim običajima, jeste praznik naše stare vere. Kao praznik iz stare vere, i pored krsnog imena (slave) i Đurđevdana, naš najnaconalniji praznik, Božić je, pre svega, praznik iz kulta predaka... Srpski starinski praznik koji je predhodio hrišćanskom Božiću i koji je produžio da živi dalje, u narodnim običajima i verovanjima bio je praznik u slavu predaka i u slavu boga mrtvih, koji je u isto reme bio i najveći nacionalni bog (Južnoslovenski). Razumljivo je, kod takvog stanja stvari. Što je Božić, pored krsnog imena (slave) bio i ostao za sva vremena najveći i najpopularniji praznik srpskog naroda".

Etnolog Mile Nedeljković skreće pažnju na izuzetnu osobenost božićnih običaja: "Jedan od najlepših božićnih običaja je mirboženje s težnjom da se održi mir, spreči omraza i prekine zavada među ljudima, pa su se pri susretu ljudi pozdravljali sa: Mir božji, Hristos se rodi! I pri tom se rukovali i ljubili. Srbi u okolini Skadra (oblast Vraka) na Božiji dan (drugi dan Božića crkva slavi Sabor Presvete Bogorodice koji se u narodu uobičajeno naziva Božiji dan. Treći dan je Stevanjdan koji je prva krsna slava po Božiću i u novoj godini.), završavajući ophod kod domaćina koji je započeo obilazak, išli su od kuće do kuće i mirobožali, koristeći običaj da se zavađeni pozdrave i poljube, a time i izmire. Jer, ovo je dan opšteg mirenja i praštanja".

Vuk Karadžić o Božiću   "Uoči Božića, pošto se badnjaci unesu u kuću i nalože na vatru, uzme domaćica slame i kvočući (a za njom deca pijučući) prostre po sobi, ili po kući, ako nema sobe. Poslije večere pjevaju i vesele se. Kad ujutru ustanu, najprije otide jedno te donese vode, ali ponese žita te pospe vodu (kao polazi je) kad k njoj dođe. Tom vodom umijesi česnicu i nalije ručak, te pristave. Ali prije nego sjednu za ručak, izbace po nekoliko puške (tako ujutro rano kad ustanu), pa se onda skupe svi oko sofre te se mole Bogu (držeći svako po jednu voštanu svijeću u rukama) i mirbožuju se, tj. Izljube se svi redom govoreći : Mir božji! Ristos se rodi, vaistinu se rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovom rožanstvu. Otom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici, ili u čanku (svakojako žito pomešano zajedno, u tom žitu stoje i kolači kojekaki), te onda malo pogore, pa ih ugase onim žitom. Ono žito posle daju žene kokošima da nose jaja. Kad počnu ručati, neki najpre okuse sira, neki pečenice, a neki (kao po Srijemu i po Bačkoj ) prije svega srču varenike, ali rakije mnogi ne piju prvi dan za vrućice. Oko pola ručka ustanu u slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božić se obično ruča s vreće (prostre se prazna vreća mjesto čaršava, ili po čaršavu), i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Prvi dan Božića niko nikom ne ide u kuću osim položajnika."

Božićni praznici i običaji

Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg, spasitelja sveta. Činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Prema verovanju, svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!"

Božiću se raduje i staro i mlado, i muško i žensko. Na nekoliko nedelja pred Božić (već od Nikoljdana) i nekoliko nedelja posle Božića (do Savindana) traje svečano praznično raspoloženje. Narod se veseli i raduje, u kućama i porodicama vlada prijatno duhovno raspoloženje, u atmosferi se oseća neko tiho praznično olaženstvo, pa se u takvim prilikama ljudi mire, praštaju jedni drugima uvrede nanete preko godine i ceo narod postaje jedna duša.

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić, Nova Godina, Bogojavljenje, Jovanjdan i Savindan. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su određeni običaji.

Detinci

U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi kaiš, gajtan, kanap ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce ima, prema tumačenju, višestruku simboliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.Dobra i štedljiva deca prikupe nešto sredstava štednjom pa za taj dan nabave neku čast i "dreše" se onima koji ih vežu.

Materice

U drugu nedelju pred Božić padaju Materice. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Praznik Materica se u novije vreme svečano proslavlja i pri našim hramovima, naročito po gradovima. Bogomoljne žene u dogovoru sa sveštenikom prepreme prigodnu akademiju sa programom, u kome učestvuju deca sa prikladnim recitacijama i pevanjem, a onda deca vezuju prisutne starije žene. One im se "dreše" poklonima i pripremljenim paketićima, knjigama, krstićima itd. Negde se organizuje poseta bolnici, naročito dečjim odeljenjima, gde se deci nose pokloni, što daje ovom prazniku pun hrišćanski smisao.

Oci ili Očevi

U prvu nedelju pred Božić praznuje se ovaj praznik. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke. Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom.

Tucindan

Dva dana pred Božić, odnosno na Tucindan, Srbi tradicionalno pripremaju božićnu pečenicu. Od tog dana, takođe, počinje uređenje i spremanje kuće za praznik rođenja Hrista. Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče, po slami razastrtoj u kući a deca ih pokupiti pijučući.

Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a takođe se ni deca nikako ne smeju tući da im, prema vreovanju, ne bi izašli čirevi. Na Tucindan se i dugovi vraćaju, da domaćin "ne bi bio dužan do idućeg Božića". U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na patosu, na prostrtim čarenicama. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku. Posle večere, pred počinak, domaćica zamesi badnjačku pogaču i božićne hlebove (kolače) koje će peći sutradan.

Karakondžule   Na Kosovu se kaže da karakondžula skita od Božića do Vodice (Bogojavljenja) zato što su ovi dani nekršteni. Karakondžula sedi na strehi iznad kućnih vrata, i to predveče, i tu čeka: čim ko izađe napolje, odmah mu turi sač na glavu, uzjaše ga, pa ga istera iz obora (dvorišta) i otera u kakvu reku i tu ga tera kroz vodu sve dok petao ne zapeva ili magare ne zariče, a onda nestane. Među nejevrejima se veruje da jevrejska deca začeta u ove dane postaju karakondžule, pa zato Jevreji u te dane izbegavaju svoje žene. Ako se dete rodi ovih dana, veruje se, na primer u aleksinačkom Pomoravlju, da će ga snaći velika nesreća u životu. Ako pak neko umre, bodu ga iglom ili glogovim trnom, da se ne povampiri, da ne postane vukodlak.

Smatra se da je Tucindan dobio po tome što se tad kolje pečenica koja se prethodno tuče (umrtvi) udaranjem ušica sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo živinčeta, buduće pečenice - "Božićnjara". Kod Srba božićna pečenica je najčešće prase ili nazime (mlado svinjče), a u nekim krajevima je to jagnje ili mlada ovca i naziva se "veselica". Pečenica treba da je bela, bez belega i telesnog nedostatka. Peče se sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću. Naslanja se na istočni zid gde stoji do Božića (7. januara) kada se servira.

Pečenica je, tumače etnolozi, prinošenje žrtve Bogu i vuče korene iz predhrišćanskog perioda, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Kokoš, guska, patka ili ćurka, u mnogim krajevima ni u kom slučaju ne smeju se naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol "nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe". A tamo gde se ipak kolje za supu, odmah se odbace glava i noge. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno mrazevi i zime.

Badnji dan

Badnja nedelja je nedelja pred Božić. Tih dana se, prema verovanju, ne šiša, ne brije i ne režu nokti da se ne bi "seklo" zdravlje, a deca se ne tuku da im se ne pojavljuju čirevi po telu.

Badnji dan je poslednji dan pred Božić. Po nekim tumačenjima, naziv potiče od staroslovenske reči „bdeti", što znači biti budan. Tako Badnje veče predstavlja veče koje treba da bdimo i ukažemo poštovanje i pozdravimo rođenje Isusa. Zbog samog običaja bdenja, bilo je nužno osvetliti prostorije svećama, koje su ujedno postale i simboli novog života i nade. Pravile su se posebne sveće, tzv. voštanice.

Božićno praznovanje započinje Badnjim danom, 6. januara. Tog dana rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvce, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićnih praznika. Iza toga se nižu razni običaji, koji su zapravo osobenost našeg šarolikog narodnog folklora i koji su se kroz vekove stopli sa onim religioznim hrišćanskim značenjem Božića.

Kelti nalagali badnjak   Etnologija beleži da su još pre dolaska Srba na Balkan stari Kelti nalagali cerovo drvo kad su čekali novo leto, te da su od njih to preuzeli Englezi. Badnjak je u prošlosti bio blizak i Rusima, Bugarima, Makedoncima... U Vojvodini, kod Rusina badnjak stoji u porti crkve, a ritualno ga na Badnje veče u svoje domove unose i Bunjevci, mada su unijati-grkokatolici. Bugari su do završetka Drugog svetskog rata takođe u kuće unosili badnjak - cerovo drvo koje se oblačilo u košulju i čiji se jedan kraj stavljao u vatru da gori celu noć (zvalo se bdnik), a onda je pod ruskim uticajem badnjak zamenjen jelkom.

Na Badnji dan se posti. Uglavnom se jede riba, pasulj prebranac, suvo voće. Šljive, smokve, kasije, i peče hleb koji bi bio na stolu sve do Bogojavljanaj, a njegova veličina je simbolizovala obilje naredne godine. Takođe, toga dana ništa ne iznosi iz kuće, obeduje se na slami. Tu je još paljenje badnjaka i unošenje slame i prostiranje slame po podu, uz kvocanje i pijukanje, pa badnjedanska večera na podu, simbolika sveća, oraha, meda, vina, svenoćnog bdenja u iščekivanju Božića.

Badnji dan je, prema nekim tumačenjima, naziv dobio po tome što se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo (u nekim krajevima, jelovo ili borovo), koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću. Pre izlaska sunca, na Badnji dan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak.

Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Kad odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta prekrsti, pomene boga, slavu i sutrašnji praznik, baci šaku žita na drvo i sa tri udarca sekirom mora da ga odseče. Seče se ukoso i sa istočne strane. Vodi se računa da drvo prilikom sečenja padne direktno na zemlju, a da se ne zadrži na susednom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Badnjak simbolički predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče praktično spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane, da su kao "Božić i Badnji dan". Uveče, kada padne mrak domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče, srećno Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnji dan i božićni ručak, a pečenica se prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.

Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice. Posle badnjaka u kuću se unosi slama i posipa se po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići.

Pravi, paganski smisao ovog običaja je nejasan. Neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duše umrlih predaka za koje se verovalo da se nalaze u telima životinja. U naše vreme, ovaj običaj ima ovaj smisao: kao što kvočka pod krilima prikuplja svoje piliće i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist došao da sve ljude zbliži i složi u jednu hrišćansku zajednicu i zagreje ljubavlju, kao što se pilići hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom jer je govorio: "Ko je gladan, neka dođe meni i ja ću ga nahraniti, i ko je žedan, neka dođe k meni da pije vode žive".

Slama simbolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio. Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Pretpostavlja se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Prema jednom predanju, primivši hrišćanstvo uoči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag. Domaćin pre večere unosi badnjak u kuću, a ukućani ga dočekuju posipajući ga žitom.

Crkva je, međutim, badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem.

Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u zabran (šumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan". Zatim zaseče na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za položajnika.

U srpskom i rusinskom narodu je tradicionalno karakterističan badnjak za slavljenje Božića, u Rusiji i Bugarskoj jelka, kod Grka je to lađa, a u novije vreme i jelka. Etnolozima je poznato da su još pre dolaska Srba na Balkan stari Kelti nalagali cerovo drvo kad su čekali novo leto, te da su od njih to preuzeli Englezi.

Badnjak preko dana stoji napolju (ponegde ga oblače u košulje), a uveče, pred badnjačku večeru, unosi se u kuću uz ritual. Kada ga domaćin unosi u kuću, zajedno sa slamom, domaćica ga posipa žitom, a domaćin ga stavlja uz ognjište. Badnjak se prvo celiva i maže medom. Potom se pali i pristupa se "džaranju". To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena koji je kod hrasta karakterističan po iskrama koje iskaču iz plamena. Kada se za badnjak ide organizovano, ispred sela, tada se prangijama i puškama oglasi odlazak u šumu, izabere u šumi hrast koji se prethodno osvešta i zalije vinom i medom. Pored čeza ili kočija momci jašu neosedlane konje i čine veliku veselu povorku koja glasno objavljuje svoj odlazak po badnjak.

U Vojvodini se krajem 19. i početkom 20. veka kitila biljka gledačija - bodljikavo granje u koje su se vezivali umotani orasi, suvo voće i pecivo s medom. Grana se umotavala u zeleni papir i ukrašavala svaku kuću kao deo božićnog rituala.

Česnica

Česnica se smatra izuzetno važnim obrednim kolačom. Spravljana je od belog brašna, sa vodom i mašću, bez kvasca. Česnica se mesi prvog dana Božića, pre izlaska sunca, kad prvo zvono zazvoni u crkvi ili između jutrenja i dostojna. Sam naziv je zanimljiv zato što potiče od reči "čest", "deo", "sreća", jer se lomila na delove, prema broju ukućana, da bi se po tim delovima proricala sreća. Česnica simbolizuje rođenje mladog Hrista kada su ga pastiri darovali. Verovalo se da česnica predstavlja dobar rod useva.

Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Potom sedaju za trpezu.

Za česnicu, koja se mesi na sam dan Božića, rano ujutro - za razliku od pogače koja se iznosi na badnjačku večeru - misli se da je ime dobila zato što se mesi za čest (čast) Isusa Hrista, ili što se lomi na česti, to jest na onoliko delova koliko ima ukućana. Novac koji se u česnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rđa ne prianja jer je to dar novorođenom Hristu.

Božić

Božić je, uz Uskrs, jedan od dva najveća hrišćanska praznika. Božić je dan kada se slavi rođenje Hristovo, i kada je duh malog Isusa sveprisutan među ljudima, donoseći im mir i praštanje. Sam Božić je trodnevni praznik, a ako računamo i Badnji dan, kojim se završava zimski četrdesetodnevni post, onda je to četvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici. U našem narodu proslavljanje ovog praznika je usklađeni spoj crkvenih, liturgijskih, i folklornih običaja. Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom praznićnih dana bude na okupu.

Večera za vuka   U nekim krajevima se na Božić nosi vuku večera, od svakog jela pomalo, i ostavi se na raskršću s rečima: "Eto, vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikako..." Sličan običaj je (postojao) i na Kosovu: "Mnogi iznesu na Badnju večer sofru pred kuću i metnu na nju sve što su zgotovili za večeru, pa onda počnu zvati na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu govoreći: "Vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi i svi koji nama zlo mislite, dođite na večeru... Ako sada ne dođete na večeru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u naš obor na večeru ni po večeri, jer ćete biti pišman."

Božić, 7. januar, započinje unošenjem nenačete vode, dočekivanjem položajnika, odlaskom u crkvu na službu i pričest, te prvim mrsnim doručkom.

Dug je spisak narodnih običaja koji krase Božićne praznike, od lomljenja pogače, pa do igara koje simuliraju tobožnje vijanje Božića. Prvi dan Božića je dan radosti rađanja, obnavljanja života, dok se drugi dan provodi u svečanom, tihom domaćem raspoloženju, a u crkvama služi Liturgija zahvalnosti Bogorodici.

Dan rođenja Hristovog ostao je u našem narodu prvenstveno praznik porodice i porodičnog domaćinstva. Sigurno da su novo vreme i savremeni uslovi gradskog života suzili mnoge drevne božićne običaje, svodeći ih uglavnom na unošenje badnjaka, kupljenog na pijaci, na božićni kolač, sveću, pečenicu i vino.

Na ovaj praznik, uči crkva, misli se na svoj rod i na rod ljudski, posebno na porodicu i najbliže pretke. Božićem se zaklinje, toga dana se svi ratovi prekidaju milosrđem koje propisuje vera hrišćanska. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!" Valja napomenuti da se ovako pozdravlja od Božića do Bogojavljenja.

Božić se praznuje tri dana. Prvog dana ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima i puca se iz pušaka i prangija. Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Po povratku iz crkve, ukućani se međusobno ljube čestitajući jedni drugima praznik.Još pre izlaska sunca na Božić odlazilo se na izvor ili bunar po takozvanu nenačetu vodu. Od te vode, kojoj su se pripisivala magijska svojstva, prvo se odlivalo za mešenje česnice, zatim za umivanje ukućana, a potom su nalivana i sva jela za božićni ručak. U narodu se verovalo da nenačeta voda ima i isceliteljsku moć. Nenačetom vodom treba okupati decu, kao zaštitu od uroka.

Položajnik

Kokošinji položajnik   Zanimljiv je običaj obeležavanja "Kokošijeg Božića" na praznik Svetog Ignjatija Bogonosca, 2. januara. Tog dana se živina rano izjutra hrani žitom kuvanim na Varvarin dan 17. decembra, a hranjenje se obavlja u krugu omeđenim konopcem, da ne bi lutala po selu. Postoji i običaj da se prvi posetilac koji dođe u kuću na taj dan naziva kokošinji položajnik. On ne sme da sedne na jastuče niti da se pomera da bi kokoši što češće legle jaja. Vodi se takođe računa da to bude srećan čovek vedre naravi kome svaki posao ide od ruke, da bi kuća bila napredna i srećna čitavu godinu.

Na Božić, rano prepodne, dolazi specijalni gost - položajnik. To je prva osoba koja ulazi u kuću na Božić. Obično se pre Božića domaćin dogovori s nekim ko je srećne ruke da dođe prepodne kod njega u kuću. Položajnik pozdravi dom i sve ukućane sa „Hristos se rodi", a onda priđe vatri, uzme grančicu badnjaka i džara vatru govoreći: „Koliko varnica, toliko zdravlja, koliko varnica, toliko sreće i veselja, koliko varnica, toliko parica", nabrajajući sve čega misli da u domaćinovoj kući treba da se umnoži, a obavezno završavajući govor rečima „Amin, bože, daj!"

Za položajnika i čaranje u vatru donjim, pregorelim delom badnjaka, misli se da predstavljaju mudrace s istoka i njihovo gatanje po zvezdama jer kao što su oni svoje gatanje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, gatajući po varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domaćinu i njegovom domu.

Postoji i tumačenje prema kojem je položajnik inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka - o Božiću, slavi, o rođenju, svadbi ili kad se u porodici dogodi smrtni slučaj.

Prva dužnost položajnika (u nekim krajevima ga zovu i radovan) jeste da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Zato on, čim uđe u kuću, a pri tome dobro pazi da prag prekorači desnom nogom, prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice. Domaćin i položajnik, posle mirbožanja, što znači da prislanjaju obraz uz obraz - a ređe se ljube - razmenjuju pozdrav: "Hristos se rodi" - "Vaistinu se rodi!" Onda položajnik daruje ognjište, to jest na kraj ognjišta s istočne strane stavi novac, malo posedi, popije kuvanu rakiju i posle pozdrava odlazi. Na odlasku se položajnik daruje čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem koji je ispečen zajedno sa česnicom. Položajnik je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.
 

Nekada se o Božiću, u znak radosti i veselja, pucalo iz pušaka, a pevale su se i božićne pesme, kao: "Božić, Božić bata..." i "U Božića tri nožića..."

Njegoševa oda Božiću   "Nema dana bez očinjeg vida, Niti prave slave bez Božića! Slavio sam Božić u Vitlejem Slavio ga u Atosku Goru, Slavio ga u Sveto Kijevo; Al' je ova slava odvojila, Sa prostotom i sa veselošću, Vatra bolje nego igda plama, Prostrta je ispred ognja slama, Prekršćeni na ognju badnjaci, Puške puču, vrte se peciva, Gusle gude, a kola pevaju, S unučadi đedovi igraju..."

Drugi dan Božića koristi se za međusobne posete prijatelja. Po srpskim selima na ovaj dan je bilo uobičajeno prezanje konja u saonice i vožnja po selu. Treći dan Božića je ujedno i Stevandan, i to je poslednji dan u običajnom božićnjem ciklusu. Tog dana se iznose slama i ostaci badnjaka iz kuće. Slama se obično nosi u voćnjak i zaveže za mlado rodno drvo, a jedan deo se zapali u plodnoj njivi i pusti da izgori. Ugarci od badnjaka se čuvaju jer su lekoviti i koriste u toku godine za lečenje obolele stoke. Zatvorena kompozicija praznovanja za mnoge Srbe se ipak ne dobija Stevandanom već „malim Božićem", kako u pojedinim krajevima Srbije nazivaju Srpsku novu godinu. „Mali Božić" je zato i definitivan znak srpskim domaćicama da konačno predahnu.

Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče česnicu. U nju se stavlja metalni novčić zlatni, srebrni ili obični, odozgo se bode grančicom badnjaka i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, negde i glavu, deo od rebara i srce. Srce se iseče na onoliko delova koliko u kući ima ukućana, i svaki član porodice prvo pojede po parče srca da do idućeg Božića bije junačko srce u svakome. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, pa preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas i zatim se lomi česnica.

U nekim našim krajevima, običaj je da se na Božić ustaje rano i umiva "na sekiri", s oštricom okrenutom naviše. Posle umivanja uzima se pupoljak drena i pije sa vinom. Umivanje na sekiri simboliše spiranje prljavštine i sasecanje greha, dren predstavlja zdravlje, a vino krv Isusovu.

Kada se česnica umesi, svi ukućani moraju da budu svečano obučeni, s nekim novim detaljem, jer se za Božić valja nečim ponoviti. Tada se obavlja mirobožanje tako što domaćin uz čašu s rakijom nazdravi „Mir božji", a ukućani odgovore „Da bog blagoslovi", zatim domaćin otpije gutljaj pića i ponovi „Mir božji", dok ukućani odgovaraju „Da zdravi budemo", „Da žito rodi", „Da blago se umnoži", „Da nas sreća prati", „Da nas bolest zaobiđe"...

Sneg i dobrobit   Kad na Božić pada sneg, veruje se da će godina biti rodna. Ne valja se ni radi ljudi, ni zbog stoke, ni zbog letine, kada na Božić bude jugovina ili kiša. Dobro je na Božić, posle ručka, otpočeti svaki rad. Tada ženska deca uče da pletu, muški projašu konje, započne se kakav posao, da bi ljudi cele godine bili vredni i da im poslovi idu od ruke.

Čestitanje Božića

Ako niste u mogućnosti da lično čestitate praznik, onda je uobičajeno da pošaljete božićnu čestitku. Na čestitkama koje se kupuju u pravoslavnim hramovima odštampan je tekst „Mir Božji - Hristos se rodi"! Dobro je da čestitka stigne nekoliko dana pre Božića. Nije protivno veri da se čestitka uputi telefonom, elektronskom poštom ili SMS-om, ali na sam dan Božića, uz obavezno: „Hristos se rodi".

Šta valja raditi na Božić:

1. Sve što vam je zadavalo muke tokom godine u božićno jutro trebalo bi raditi, i više neće predstavljati problem.

2. Vodom u kojoj je opran sud za mešenje česnice zalivaju se voćke da bi bolje rodile ili se ona sipa u saksije sa cvećem da bi lepše cvetalo.

3. Testo koje ostaje na rukama domaćice posle mešenja česnice ona stavlja na voćke koje su slabo rodile, da bi naredne godine dale više ploda.

4. Negde se gata na plećki od pečenice. Ako na kosti kada je izvučemo iz pečene plećke ostane mesa, veruje se da će stoka te godine biti plodna.

5. Od konopca kojim je vezan naramak slame unet u kuću trebalo bi na Božić, ujutro, u dvorištu napraviti krug i u njega staviti kukuruz i pšenicu za kokoške. Veruje se da će one tokom cele godine jaja nositi na jednom mestu.

6. Nekada je značajnu ulogu u božićnim običajima imala božićna sveća. Neke porodice palile su je već na Badnje veče ili obavezno u vreme ručka prvog dana Božića. Sveću pali domaćin sa tri vlati pšenice ili slame koja se izvlači ispod božićne trpeze. Sveća se nije gasila duvanjem, već vinom iz pune flaše.

Običaji se sastoje od osnovnog, nepromenljivog dela i ritualnog dela koji je vidljiv i promenljiv. Neupućeni pogrešno veruju da su ako posvete pažnju vidljivom delu sačuvali i sam običaj. To se najbolje vidi na primeru Božića. Još u ranom hrišćanskom periodu paljene su velike vatre za vreme Božića, potom su korišćeni barutni štapići za pucanje i vatromet, preko prangija do počasnih plotuna iz artiljerijskog oružja. Danas se razlamaju pucnji iz ličnog naoružanja i praskav zvuk petardi. Oružja su se menjala, ali je praznik opstajao.

U Risnu se mire zavađeni   Lep običaj pominje se u Risnu. Na Božić, u crkvi posle jutrenja, svi se ljube jedan sa drugim i tako se tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi. U mnogim mestima se smatra da su dani između Božića i Bogojavljenja (ili do Svetog Jovana - dok "padne krst u vodu") nekršteni dani jer je Isus kršten tek na Bogojavljenje. To je vreme kada se, prema starom narodnom verovanju, razna natprirodna bića - vampiri, karakondžule, nekrštenci i sotone - kreću noću i pakoste ljudima. Zato se noću ne sme odlaziti na raskrsnice, groblja, pod mostove i u vodenice jer su to staništa tih natprirodnih bića. U te dane isto tako ne treba po večeri i noću piti vodu.

Proslava Božića u gradskim sredinama

Proslavljanje Božića danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama, gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu, ima modifikovanu formu.

Umesto velikog drveta uzima se manja hrastova grančica i manja količina slame. Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod slavske ikone na istočnom zidu stana ili kuće. Zapali se sveća i kandilo što simboliše vatru i ognjište. Kuća se okadi tamjanom, izgovore se molitve koje se znaju, ili se pročitaju iz molitvenika, i to veče se provodi u prijatnoj porodičnoj atmosferi uz slušanje crkvene muzike i pesama sa kaseta, ili uz gledanje filmova verske ili moralne sadržine.