Zahvalni mrtvaci
Zahvaljujući naročitim osobinama, duše mrtvih kod svih naroda, pa tako i kod Srba, imaju natprirodne moći.
One su, pre svega, nevidljive. Mogu da se kreću i da rade, da vide i čuju žive, a njih mogu videti, i to u izuzetnim slučajevima, samo vidoviti ljudi.
Verovanje u posebne osobine duša među Srbe je došlo iz vizantijskih predanja.
Među njima se ističe jedna avetinjska priča koju je zabeležio još istoričar Prokopije i ona glasi: sa normandijske obale ribari bi, redom, svake noći prevozili duše u Britaniju, tako da je čamac bio prepun putnika, skoro da se potopi, a vozar je čak mogao da čuje govor, ali nije video nikoga.
Predmeti uzeti od mrtvoga, kao što su njegova košulja, prsten, pa i deo tela, obično prst, magični su. Smatralo se da svog novog vlasnika, živog čoveka, mogu da učine nevidljivim.
Duše mrtvih se kreću neverovatno brzo, ili, kako su pesnici i filozofi govorili, "duše mrtvih brzo jašu". Tako ribar iz vizantijske priče, kad prevozi duše u Britaniju, stigne na obalu za sat, a kada se vraća, potreban mu je dan i noć. Odatle i verovanje da, koga vampir odvede nekud za sat hoda, taj se posle devet dana jedva može vratiti kući. Tom brzinom kretanja se objašnjava i zašto su duše prisutne svuda.
Duše su i sveznajuće, a nije im nepoznata i budućnost. Još jedna vizantijska priča kaže da nepoznati mrtvac, koga je pesnik Simonid negde pronašao, bačenog i nesahranjenog, pa mu je priredio dostojanstven pogreb, javio se svom dobročinitelju u snu i upozorio ga da se nipošto ne ukrcava u lađu kojom je nameravao da otputuje. I zaista, kaže predanje, ta lađa je potopljena u oluji.
Priče o zahvalnom mrtvacu su česte i među Srbima. Obično je reč o siromašku koji nije imao ni za sahranu, sve dok mu se neki dobri mladić nije smilovao i platio za njega dug. Tada je siromašak, kao mrtav, bio u stanju da svog dobrotvora odbrani najpre od razbojnika, pa od aždaje, i da mu na kraju pribavi veliko bogatstvo, čak ga i oženi carevom kćeri. Duše mrtvih znaju i kada će ko umreti. To verovanje se dobro vidi iz jedne srpske priče iz starina o tome kako je ukinuta nekromantija, prozivanje mrtvih o zadušnicama i razgovaranje sa njima kroz grob. Ali, otkako je jedan sin prorekao majci da će idućeg dana umreti, ljudi su se manuli ovog običaja koji se, međutim, danas vraća, i to kao vrsta zabave zvana prizivanje duhova.
