Selo usred pustare

Južnobanatske pustare Velika Greda i Zeldeš krajem 18. veka Austrija je ustupila zagrebačkom Kaptolu kao nadoknadu za imanja oko reke Kupe, a Kaptol je tu najpe naselio kmetove iz Hrvatske.

Kasnije je car Franc Prvi ovo poljsko dobro ponudio hrvatskim feudalcima. Jedan od njih, Đurđe Pacetić doveo je nemačke zemljoradnike iz Bačke i tako osnovao naselje Đerđhaza. Ime je naselju 1919. promenjeno u Đurđevo Selo, pa u Đurđevac, a od 1924. postalo je Velika Greda.

Prvi Nemci su od spahije dobili zemljište za kuće i bašte, i po dva lanca pašnjaka.

Iako je od kraja 19. veka posed promenio nekoliko gospodara, selo se razvijalo sporo. U njemu su i dalje živeli samo gazdini zemljodelci, nešto zanatlija i upravnici poseda.

Kada je naselje imalo oko 300 stanovnika dobilo je školu, železnička stanica je otvorena 1889, ali su crkve podignute tek dvadesetih godina prošlog veka.

Posle Prvog svetskog rata zemlja je oduzeta veleposednicima i podeljena narodu u zakup, što je privuklo Srbe, koji su tik uz staro selo podigli novo, zvano Kolonija Velika Greda. Tada je pristiglo oko 150 porodica iz Like, Korduna, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

Svako domaćinstvo je dobilo plac za kuću, tako da je do 1939. bilo više od stotinu kuća. Sve su bile jednake, banatske prizemljuše sa tri sobe i kuhinjom u sredini i s ostavom i štalom u dvorištu.

Prvo Opštinsko predsedništvo u Velikoj Gredi izabrano je 1927. i sačinjavali su ga predsednik Nemac i beležnik Srbin. U koloniji je pravoslavna crkva podignuta 1933. dobrovoljnim radom Gredana, potom i prva srpska škola.

Između dva rata radile su dve ciglane, mlin i dve trgovine, sve u vlasništvu veleposednika Konrada Birga.

Nemački zemljoradnici su još od 1910, kada je osnovana kreditna zadruga počeli da se udružuju. Prednost zadruga videli su i doseljeni Srbi, pa su vrlo brzo osnovali Agrarnu zajednicu koja je radila sve do Drugog svetskog rata.