Gde sve ide ljudska duša?
Pokušavamo da od zaborava otrgnemo nazive i značenje raznih verovanja, predmeta i ljudskog ponašanja iz srpske starine.
U verovanjima srpskog naroda duša se razumevala na dva načina: kao vezana za telo i tada je bila isto što i životna sila, duh, a mogla je da bude slobodna i pod tim imenom bi se danas podrazumevala čovekova psiha.
Najzanimljivije i najčešće od svih verovanja o duši je da je ona vezana za kosti. Zaostalo od najstarijih pogrebnih običaja, sačuvalo se do danas u izreci "Zapekla mu se duša u kostima", što Vuk Karadžić objašnjava "kad se za koga kaže da je star vrlo, pa opet, neće da umre".
O duši koja živi u kostima govori i zakletva "Tako mi se ne zakamenilo dijete u ženi, tele u kravi, jagnje u ovci, svako sjeme u baštini i duh u kostima", pa i narodni stihovi "Ubila me rđa od tamnice, jedva nosim u kostima dušu". U Dubrovniku se i danas kaže o nekome koji dugo leži kao mrtav, a još je živ - "duh mu se u kosti zabio". Dok postoje kosti, dotle živi i duša i prema tome, ima nade i za uskrsnuće o kome govori Biblija.
U Bosni se priča kako je nekakav evlija klao svakoga dana svoga ovna, pa meso jeo, a kosti slagao na gomilu i onda ih "milošću Božjom oživljavao". Slično je i u svetski poznatoj priči o Pepeljugi gde majka, pretvorena u kravu, naređuje svojoj kćeri, da kada nju, kravu, zakolju, pokupi kosti i skloni ih, da bi krava kasnije mogla da oživi. U narodu još živi pravilo da od đurđevskog jagnjeta okusi svaki ukućanin, ali treba čuvati kosti da bi se žrtvovanoj životinji omogućilo da uskrsne.
Duša može biti vezana i za nokte, o čemu govori običaj da se odsečeni nokti kriju i čuvaju pod pojasom ili u nedrima, a sedište duše, zapravo životne snage može biti i kosa. O tome govori biblijska legenda o junaku Samsonu, koji je poražen tek kada mu je ljubavnica Dalila odsekla kosu, dok srpska verovanja kažu da ako gorska vila izgubi ma i jednu vlas iz kose, ona mora umreti.
Veoma je star i običaj da Crnogorka, koja se nikada nije šišala, kada joj umre brat ili dever seče kosu i ostavlja na njegov grob što predstavlja zamenu za ljudsku žrtvu pokojniku. Verovanje da porodilja ako izgori kosu koja joj je opala odmah posle porođaja neće više imati dece i obrnuto, da će ih imati ako tu kosu sačuva, takođe dokazuje da se u kosi nalazi životna snaga.
