Viseći most preko Save
Iako Beograd leži na dve reke, sve do kraja 19. veka nisu pronađeni tragovi bilo kakvih pokušaja da se premoste Sava i Dunav. Nije to palo na pamet ni Rimskom, ni Otomanskom carstvu, uprkos činjenici da je današnja srpska prestonica bila i jednima i drugima važna strateška tačka.
Ovo tim pre što su obe imperije važile za velike graditelje mostova. Razlog, pre svega, leži u obalama koje su pune močvara bile izrazito nezahvalne za bilo kakvu gradnju.
Nemci srušili, Nemci gradili
|
Ali, nije samo to. Kada je doneta Železnička konvencija između Srbije i Austro-Ugarske, više se nije moglo čekati. Prvi most, samo za vozove, podignut je 1884. godine. Da se samo Srbija pitala, verovatno ne bi bilo ni njega, jer je u tadašnjoj srpskoj skupštini postojao jak otpor da se premošćuje reka. I to najviše oko statusa mosta - čija će to biti teritorija.
Na sreću, most je iznikao, a troškovi gradnje su podeljeni na pola. Granica je bila na sredini, što je otežavalo carinenje robe. Na kraju je ceo nadzor nad mostom pripao Austro-Ugarskoj, jer Srbija nije imala ni uslove ni stručnjake da omogući redovno odvijanje saobraćaja.
Dugo je taj stari most bio jedina veza sa Zemunom, koji je, čak i dok je bio pod upravom Beča, važio za srpski grad. Tek 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu. Posao je dobilo nemačko preduzeće iz Oberhauzena.
Zapravo, gradnju su Nemci i finansirali kao deo ratne odštete. Novi most je pušten u saobraćaj već 16. decembra 1934. godine. Bilo je to svega dva meseca posle atentata na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marseju, pa je prema njemu i dobio ime.
Glavna konstrukcija izvedena je kao viseći most, po ugledu na most u Kelnu preko Rajne, dok je ukupna dužina iznosila 474 metara. Otvorio ga je princ namesnik Pavle Karađorđević.
Na dan otvaranja, preko mosta je prošetalo 150.000 građana. Bio je to istorijski dan za Beograd, Zemun, Srbiju pa i za Evropu, koja je tako dobila prvu stabilnu drumsku vezu sa krajnjim jugoistokom kontinenta.
