Srpska sramota u Beču
Vlada kneza Mihaila Obrenovića potpuno se pogospodila i presekla veze sa narodom i strankama, a brojne činovnike pretvorila u mašine, bez slobode da sami nešto predlože i urade samostalno. Zahvaljujući tome, postala je slaba.
Kako je primetio Nikola Krstić, načelnik u Ministarstvu unutrašnjih dela, "opozicija ima svoje pristalice, a Vlada ih nema. Prema njoj stoji četiri, pet ministara, potpuno osamljenih. Neka jedna politička struja odnese (ministre) Garašanina i Hristića, činovnici će slušati nove ministre isto onako kao i stare".
U to vreme, 60-ih godina 19. veka, u Francuskoj, Austriji i Nemačkoj bilo je dosta mladih Srba na školovanju. A među njima i kasniji poznati političari, kao što su Đorđe Simić, Milan Bogićević, Dragomir Rajović, Milutin Garašanin.
Oni su bili idealna meta svih velikih obaveštajnih službi, koji su od njih pokušavali da stvore dragocene izvore informacija, a kada se vrate u otadžbinu i zauzmu važne položaje, i moguće tajne agente.
Pojedine službe su čak organizovale i proteste srpskih studenata protiv zvaničnika iz Srbije. Tako je 1868. ministar Kosta Cukić službeno boravio u Beču, u kome je bilo dosta državnih pitomaca. Nijedan nije došao da poseti svog ministra.
Danas nije tajna da su tome kumovali austrijski agenti i tom kampanjom je trebalo da se pritisne Cukić kako bi prihvatio uslove austrijske strane u poslovnim razgovorima.
Doduše, o planiranoj sramoti neki ugledini Srbi iz Beča su blagovremeno upozoravali vlasti u Srbiji, ali se na to niko nije obazirao.
Uostalom, dvojica glavnih pristaša Mihailove vlasti Ilija Garašanin, ministar spoljnih dela, i Nikola Hristić, ministar policije, ionako su smatrali da narod nema nikakvu političku snagu i da je to masa koja na komandu viče "Živeo!" i "Dole!", ne znajući ni kome ni zašto. "Veliki državni poslovi svršavaju se van mase i bez mase, u kancelarijskoj tišini, umstvovanjem iskusnih velikodostojnika", priznao je i sam Garašanin, pošto je otišao u penziju.
On je verovao da je sve što je postigla Srbija u unutrašnjoj i spoljnoj politici posledica veoma zamršene tajne igre između Porte, kneza, saveta, velikih sila i drugih tajnih, zvaničnih i nezvaničnih veza i odnosa. Time je, zapravo, najveće priznanje odato srpskoj obaveštajnoj službi i njenim anonimnim agentima.
