Đura Daničić kao poštar
U vladi kneza Mihaila Obrenovića vladala je najstroža stroga tajnost, čak i među službenicima istog kabineta. Ministarski službenici su dobijali štura uputstva, podnosili kratke raporte svom nadređenom i svaki je izvršavao mo pojedini deo nekog zadatka.
Tako se dešavalo da načelnik u Ministarstvu unutrašnjih dela nije znao da je u Vladi rešeno da se zove sednica Narodne skupštine jer taj načelnik nije bio zadužen za obezbeđenje zgrade skupštine, pa ga se nije ni doticalo da li će i kada biti održana sednica.
Ministar prosvete i finansija Kosta Cukić je tvrdio da je načelo tajnosti dobro "jer su činovnici 'proliveni', i odmah pričaju svakome sve što im ministri povere". To, naravno, nije bio lični Cukićev stav, nego zvaničan stav kneza i Vlade.
Zapravo, i u Mihailovom režimu, baš kao i u svakom birokratskom, sve je "poverljivo", "strogo poverljivo" ili je "državna tajna" jer ta tajnost dovoljno pokazuje da je vlast uspešna.
Veliki broj tih dokumenata se posle upotrebe uništavao. Svaki, pa i najmanji prekršaj ili nedisciplina kažnjavali su se strogo. Kad je 1864. ministar prosvete postavio u Velikoj školi "nadziratelja mladeži", i đaci i profesori su u tom službeniku videli običnog špijuna.
Profesori koji su smatrali da nadziratelj nije ni smeo da bude postavljen, naročito ne bez dogovora upravom škole, veoma učtivo su u jednoj predstavci zatražili objašnjenje.
Ministar je predstavku ocenio kao pobunu. Pozvao je profesore da bi im ljutito opštio da su "nerazboriti, nelojalni, i opšte neznalice", a pic predstavke je premešten u poštansko odeljenje Ministarstva unutrašnjih dela - za dostavljača pošiljki!
Bio je to Đura Daničić, čuveni filolog čije je ime s poštovanjem izgovarano u Evropi i čija vernost knezu Mihailu nikada nije mogla da se dovede u sumnju. Međutim, on je počinio najveći greh koji je mogao da počini jedan činovnik - tražio je objašnjenje od viših vlasti u vezi s naredbom tih vlasti.
