Ministri radili danonoćno
Pošto je knez Mihailo odlučio da se ne meša sa narodom, njegove prve oči i uši su bili ministri. Preko njih je saznavao kakvo je raspoloženje u narodu, šta ljudi očekuju, šta ih tišti.
Sve ministarske poslove su šest godina, do 1867, obavljali Ilija Garašanin, Nikola Hristić, Kosta Cukić i Miloje Lešjanin, inače sekretar kneza Mihaila. Nikad do tada ministri nisu bili toliko uvažavani među svima.
Knez je hteo da zna sve što se dešava u vladi, pa su i morali da znaju sve šta se dešava u njihovim resorima. Ništa nije smelo da se odluči ako to ministar lično ne odobri.
Otuda su kabineti bili pretrpani raznim zahtevima, izveštajima, predstavkama i dopisima, isto kao i sam knez Mihailo. Takva pravila su prenesena i na niže vlasti.
Okružni kapetani samo što nisu noćivali na poslu, pošto su morali neprestano da rešavaju sve i svašta u javnom životu, ali sami nisu smeli da donesu ijednu odluku koju lično nije odobrio okružni načelnik.
Mihailovi ministri su bili vredni službenici i tačni na poslu i imali su više završenih projekata nego svi njihovi prethodnici zajedno.
Istoričar Slobodan Jovanović ih je opisivao ovako: "Neki su prosto manijaci kancelarijskog rada. Na primer, Kosta Cukić, koji drži prosvetu i finansije, sam prepisuje svoje koncepte i sam vodi korekturu carinske tarife".
Ministri su podnosili izveštaje o svom radu i rezultatima svega jednom u tri godine, kada se sastajala Narodna skupština. Dotle je javnost znala šta rade samo onoliko koliko se objavi u štampi, a to je bilo malo.
Tipična vest iz tog doba o aktivnosti vlade izgledala je ovako: "Danas je predsedavajući Ministarskog saveta, gospodin Ilija Garašanin, primio u odvojene posete gospodu ministre unutrašnjih dela i prosvete, Nikolu Hristića i Stojana Cukića. Tom prilikom su razgovarali o budućim poslovima Vlade".
