Arije nadjačale ratne trube

Iako su od polovine tridesetih godina u Evropi već mogle da se naslute ratne trube, koje će uskoro grunuti punom snagom, u Šapcu tog doba, čini se, nikada se više nije sviralo i pevalo.

Arilje

U zimu 1935. Šapčani su ugostili dragu braću sa severa Kraljevine Jugoslavije Zagrebački kvartet koji im se predstavio delima Maneta Jarkovića Dubrovčanina, kompozitora iz 18. veka.

Nestašica klavira

Krajem 1939. "Šabački glasnik" je doneo zanimljiv članak pod naslovom "Muzička škola", koji glasi: "Uoči Prvog svetskog rata sa kompozitorom, Šabačkim pevačkim društvom, Nikolom Sudarevićem i velikim brojem klavira po kućama, Šabac je imao izgrađen muzički profil koji niste mogli naći ni u jednom gradu predratne Srbije. Posle rata, međutim, skoro ni jedna šabačka kuća koja je imala klavir pre rata, nakon ratnog požara nije zatekla klavir. Ili skoro ni jedna. Društvo prijatelja francuske bilo je među prvima koje je nabavilo klavir. Za negovanje klavirske muzike u posleratnom Šapcu mnogo je doprinela gospođa Mazurin koja je imala veliki broj đaka i stvorila je na taj način svoju školu".

Narodni univerzitet Šabačke narodne knjižnice i čitaonice je polovinom iste godine priredio umetničko veče posvećeno poznatoj Pučinijevoj operi "Manon Lesko".

Predavač je bio Svetislav Petrović, profesor iz Beograda, a primadona Liza Popova je pevala glavnu ariju iz te opere.

Priredbu su uskoro održali i muzičari Narodnog pozorišta iz Zagreba, a Šabački glasnik je doneo laskave ocene i gostima i organizatoru: "Narodni univerzitet nije pogrešio što nam je omogućio ove dve večeri vedrog repertoara Zagrebačkog kazališta. Možemo biti zadovoljni letnjim programom rada na umetničkom vaspitanju".

I zaista, šabačka omladina je bila i više nego revnosna na propagiranju klasične muzike. Tako je Omladinska organizacija "Jadranska straža" upriličila krajem decembra 1935. gostovanje orkestra Beogradske opere sa kojom su došli i čuveni dirigent, kompozitor i direktor Opere Stanislav Binički, i pevači Melanija Bugarinović i Aleksandar Marinković.

Koncert, međutim, nije prošao u najboljem redu, što štampi nije promaklo: "Iako je celokupan koncert bio na vrlo lepoj umetničkoj visini, za njega je među Šapčanima vladalo slabo interesovanje. Šapčani su se ovoga puta ogrešili o svoje gostoprimstvo!"

U maju 1939, svega nekoliko meseci pre no što će Nemačka mučki napasti Poljsku, i Evropu podeliti na nacističke sluge i njihove protivnike, među Šapčanima je i dalje vladao duh mira, sloge, kosmopolitizma.

U goste su pozvali bugarskog operskog pevača, dramskog tenora Haralambija Ivanova, a prethodno je profesor Živorad Popović održao predavanje o istorijskim, političkim, kulturnim i dobrosusedskim vezama Jugoslavije i Bugarske. Niko tada nije mogao da nasluti da će se koju godinu kasnije dobar sused pretvoriti u zverskog okupatora.

Posle ovog, sledilo je gostovanje Zagrebačkog kvarteta, kao i koncert Dragutina Šoštarka, baritona Zagrebačke opere. Ovoga puta posetilaca je bilo malo, i to ne u znak protesta zbog sve jačih zahteva za osnivanjem Nezavisne države Hrvatske, nego zbog stare boljke Šapčana, da ne podnose zabavu u zatvorenom prostoru kada počne letnja žega.

Šabački glasnik ih je diplomatski pravdao: "Probrani ljubitelji vokalne muzike, koji su uprkos sparine u vrlo malom broju zapaženi u Zanatskom domu, oduševljeno su pozdravili simpatičnu pojavu Šoštarka".