Strndžanje - milovanje pre braka
Igranje i pevanje kod srpskih crkava potiče još iz srednjeg veka, a zadržalo se skoro do današnjih dana u crkvenim saborima za vreme praznika. Baš kao u ostatku Evrope, i u Srbiji su se igre otrgle od verskih svečanosti i malo pomalo prelazile u narodnu zabavu, a često i u blud. Najdalje u tome je otišlo čuveno strndžanje po saborima u istočnoj Srbiji.
Običaj je nastao još u vreme Turaka. Dok su u hrišćanskoj Evropi još bili u modi pojasevi nevinosti, u Timočkoj i Negotinskoj Krajini je uveliko vladala slobodna ljubav, ali ne bilo kad, i sve vreme. U jesen, kada se završe poljski radovi, na određeni dan za praznik ili poselo, bilo je dozvoljeno svakom momku da vodi ljubav sa kojom god poželi devojkom, pa i sa više njih, sve do jutra. Postojao je samo jedan uslov, da se oboje slože.
Strndžanje je dobilo ime od rumunskog glagola "strange", što znači pritisnuti, stisnuti, a kod Vlaha u Srbiji znači i grliti se, milovati.
Strndžanje je zapravo služilo kao proba devojaka pre udaje. Čim sunce počne da zalazi, iz seoskog kola bi se izdvojilo odjednom po desetak udavača i zamaklo u obližnju šumicu. Tamo bi, naslonjene na drvo, čekale dok se iz kola ne puste i mladići kojima su se dopadale. Momci su pristizali u grupi, bučni i spremni na šalu. Najpre bi sa devojkama razmenili po koju šaljivu rečenicu, a onda prelazili na ono zbog čega su i došli.
I same majke su prosto gurale kćerke u naručje mladića, a često i same prisustvovale probi, dok su momački roditelji sinovima preporučivali upravo da uzme devojku koja se mnogo strndža, a da izbegava onu koju niko neće. Ipak, to nije bila ljubav bez granica. Momačka ruka nije smela dalje od ženskog pojasa, jer se onda već prelazilo na tzv. veliko strndžanje, a ono je bilo strogo zabranjeno.
Još 1909, učitelj Dimitrije Đ. Dimitrijević iz Kladova je u "Narodnom zdravlju" sa puno gorčine pisao o pojavi koja se zadržala u vlaškim selima. Na kraju zabeleške on je prosto zavapio: "Zar ima negde većeg nemorala od ovoga!"
Međutim, etnolozi su o ulozi strndžanja u životu sela imali drugačije mišljenje. Istraživač Nikola Pantić je zapisao u glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu da su "ovakvi odnosi doprinosili da se mladi bolje upoznaju i između njih se razvijala uzajamna naklonost, pa su roditelji često morali da prihvate želje svoje dece".
