"Gorski vijenac" pokorio Evropu
Još pre 90 godina, likom i delom crnogorskog vladike i pesnika Petra Petrovića Njegoša u mladosti, naročito se bavio publicista Pavle Popović, navodeći u "Srpskom književnom glasniku" kako je zanimanje za tvorca "Gorskog vijenca" dostiglo vrhunac u doba balkanskih ratova.
Ratna 1913. godina poklopila se sa stogodišnjicom Njegoševog rođenja, ali se ipak obeležavala primereno veličini njegove ličnosti i genijalnog uma.
Vladika postao u Rusiji
|
Milan Rešetar, koji je napisao dosta zanimljivih tekstova o Njegošu, objavio je i njegove "Manje pjesme". To je prvo izdanje Njegoševih pesama koje su, kako je to isticao Pavle Popović, "bile vrlo rasturene i teško pristupačne, ujedno pokupljene i brižljivo izdane".
Tada se javio i švedski prevod "Gorskog vijenca" Alfreda Jensena, "možda najlepši prevod i svakako najlepše izdanje velikog speva", zaključio je Popović.
Povodom stogodišnjice Njegoševog rođenja, održane su velike proslave u Petrogradu, Zagrebu, Pragu, Cetinju i drugim gradovima. Bilo je tim povodom i mnogih članaka i studija u novinama i časopisima. Među njima i tekst Alfreda Jensena, koji je trebalo da bude objavljen u julskom broju "Srpskog književnog glasnika" 1914. Taj broj je odštampan, ali zbog ratnih okolnosti nije stigao u ruke svojih vernih čitalaca.
Srpske kolonije naseljenika nisu imale skoro nikakvih srpskih knjiga, ali je javila preka potreba da se ma koja objavi, i dospe u ruke čitalaca. "U prvom redu trebalo je objaviti Njegoša", navodi Popović.
"Stoga se interes za njega javio odmah posle sloma Srbije. S druge strane, i to je drugi uzrok, emigracija je videla da je Njegoš zgodno sredstvo za nacionalnu propagandu u stranom svetu. Naša stvar bila je na dnevnom redu pred stranom publikom.
Trebalo je pred njom praviti svakovrsnu propagandu. Trebalo je pred njom naročito pokazati da i mi imamo svoju književnost i pesnike. A sučim ćete izić' pred tu publiku, ako ne s Njegošem? Zato je trebalo prevoditi 'Gorski vijenac' na jezike velikih naroda, pisati o njemu i držati predavanja."
Sve srpske zajednice u inostranstvu doticale su se Njegoša u svakoj prilici. U Ženevi je tako osnovana Biblioteka jugoslovenske književnosti. Prvo izdanje joj je bio upravo "Gorski vijenac."
Poslednja volja
Kao vladika, Petar Petrović Njegoš je putovao još jednom u Petrograd, dva puta u Beč, a najduže je boravio u Italiji, najpre da bi razgledao tamošnje gradove i spomenike, a posle da bi pronašao lek za grudobolju od koje je 1850. oboleo. Videći da mu se približava samrtni čas, okupio je narodne glavare, oprostio se sa njima, rekavši im da im je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj posljednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima, a naročito sa Bokom Kotorskom. Umro je 1851. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je na Lovćenu. |
U Bizerti, u Tunisu, gde se nalazio i srpski vojni logor, etnolog Veselin Čajkanović je osnovao biblioteku "Napred" i izdao dvadesetak lepih knjiga. U toku su bile pripreme i za štampanje "Gorskog vijenca", ali se, nažalost, ta ideja nije mogla ostvariti.
U Virivilu, u jugoistočnoj Francuskoj, srpski đaci su se, nemajući štamparije, vratili u srednji vek - rukom su prepisivali i umnožavali "Gorski vijenac". Ukoričeni primerci tog rukopisa danas predstavljaju najoriginalnije izdanje toga speva.
U Parizu je gospođica Danica Veković prevela "Gorski vijenac" na francuski jezik, a potom ga štampala. Isti spev su na engleski jezik preveli u Londonu Dž. Vajls i M. Majzner. U Londonu je održano i predavanje o Njegošu, koje je delimično publikovano u jednom engleskom časopisu. Interesovanje za Njegoša nije se smanjivalo ni posle Prvog svetskog rata. Štampana je, pored ostalog, rasprava Branislava Petronijevića "Filozofija u Gorskom vijencu", a Milan Rešetar je objavio još jedno, 22. izdanje "Gorskog vijenca".
