Zaboravljeni običaji: Veselje nad grobom
Kod mnogih naroda, pa i balkanskih, u drevna vremena se igralo, pevalo i gostilo čak i na sahranama, a ostaci takvih igara su preživeli sve potonje civilizacijske prepreke i pretvorili se u izraze dečje radosti ili dobre zabave za odrasle.
Koliko je takav običaj bio ukorenjen kod svih evropskih naroda dok su bili mnogobošci, pokazuje niz zabrana koje je izdavala hrišćanska crkva.
Ostaci mnogobožačkih žrtava i pogrebnih svetkovina bili su oglašeni za đavolju rabotu, pa je najpre u 8. veku zabranjeno tzv. Regino pevanje đavolskih pesama i zbijanje šala nad mrtvima. Vladar Svetog rimskog carstva Karlo Veliki je pod pretnjom smrtnom kaznom 785. pokušao da zaustavi običaj da se na grobovima umrlih čine gozbe i veselja, a istu zabranu je morao da ponovi, sto godina kasnije, i Rimski sinod u vreme pape Lava Četvrtog. Potom je na svešteničkom savetu, koncilu, odlučeno i kako da se mrtvi sahranjuju - bogobojažljivo i u krajnjoj ozbiljnosti.
Prvi je pogrebne igre među Slovenima opisao Arapin Al-Bekri u 11. veku, navodeći da se oni "raduju i vesele pri spaljivanju mrtvaca". Ovakvi veseli obredi zadržali su se kod Slovena i kada su masovno primali hrišćanstvo, a najteže i najduže su ih se odricali Česi.
I Srbi su dugo zadržali običaj da igraju prilikom sahranjivanja, o čemu govore narodne pesme. Tako se u "Ženidbi Milića Barjaktara" kazuje se kako svatovi, kad videše da im je umro mladoženja, "naopako koplja okrenuše, naopako kolovo povedoše, žalostivu pjesmu zapjevaše, sabljama mu sanduk satesaše, nadžacima raku iskopaše".
Naopako kolo označava žalost i u pesmi "Sestra Ivan kapetana", a vodi ga Anđa, kada vidi da joj se čovek koga voli vraća sa megdana osramoćen: "Kad se Senju primakoše blizu, al Anđuša kolo ufatila, u zelenu Ivanovu bašču. Kad sagleda Nukić barjaktara, svezanije' ruku naopako, đe ga vuče zekan od megdana, onda Anđa kolo okrenula, okrenula kolo naopako".
Vuk Karadžić je, putujući Crnom Gorom i sakupljajući narodne običaje, zabeležio paštrovićka naricanja i takođe naveo da "Paštrovići, dakle jedini, koliko je meni poznato, imaju nešto postojanoga naricanja u stihovima koje žene od roda pokojnikova, uhvativši se za ruke kao u ukolu, nad njime, poklanjajući se, zapijevaju: svaki se stih zapijeva po dva put - jedna žena kao kolovođa počinje, a ostale joj pomažu, izgovarajući za njom, kad po drugi put zapijeva, samo poslednju stopu od stiha, kao što se u Hrvatskoj i Dalmaciji i u kolu pjeva".
