Rajna im zamenila Moravu
U Švajcarskoj se sve više naših ljudi bavi ribolovom. To im je jedan od glavnih hobija i kako kažu u ribolovu nađu mir i slobodu, daleko od fabričkih mašina i svakodnevnog stresa. Nikola Radomirović iz Vintertura se ribolovom bavi od ranog detinjstva. On je poreklom iz sela Stubal koje je u opštini Kraljevo, a samo je šest kilometara udaljeno od Vrnjačke Banje.
- Kuća mi se nalazi 50 metara od Zapadne Morave. Tamo sam proveo najlepše dane detinjstva, od igre s drugarima na plaži, druženja uz pečenjake i ponekad roštilj, prve simpatije i mnogo toga lepog. Ljubav prema ribolovu se rodila uz oca i komšije koji su bili strastveni pecaroši. Posle dolaska u Švajcarsku nastavio sam da pecam. Svaki slobodan trenutak provodim kraj vode, mahom na Rajni, a ponekad odem na Grajfense i Fefikerse. Idem i u Italiju u Mantovu. Tamo uvek ostanem bar četiri-pet dana. Idem i na takmičenje u Francusku. U Italiji pecam smuđa i soma, na takmičenju u Francuskoj šarana, a ovde u Švajcarskoj štuku, grgeča i najviše šarana. Što se tiče kilaže, najvećeg šarana sam upecao na divljoj vodi na reci Rajni, od 16 kilograma, a najveća štuka je imala šest kila. Ribu gotovo nikada ne nosim kući, jedino kad potraži neko od rođaka ili prijatelja, ja im donesem.
Poljubac za rastanak
I Dušan Đokić iz Vajnfeldena peca od malena, od svoje 10. godine.
- Ovde u Švajcarskoj pecam na reci Rajni, na Bodenskom jezeru i na veštačkim jezerima u Merštetenu i Vigoltingenu. Idem i na takmičenje u Francusku, a na slobodno pecanje na reke u Italiji, na Moravu i Rasinu u Srbiji i na veštačko jezero Ćelije u Rasinskom okrugu. Najviše volim da pecam grgeča, smuđa i štuku. Ponekad upecam i šarana, a najvećeg sam upecao od 17 i po kilograma, na jezeru Ćelije. Ja sam više sportski ribolovac i najčešće ribu vraćam u vodu. Jedino ako uhvatim više komada porcijaša onda ih uzmem, a ako uhvatim mnogo više onda neke takođe vratim u vodu.
Uz štapove i mladi
- Raduje me što sve više omladine počinje da se bavi ribolovom, među njima je i moj sin Bojan, što me posebno veseli. Bolje da su mladi u prirodi, da pecaju nego da su kafani - kaže Nikola Radomirović iz Vintertura.
Zoranu Koliću iz Herisaua ribolovački štap je u rukama od 11-12. godine.
- Pecam svuda na rekama i jezerima u Srbiji, Švajcarskoj, Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. Do sada sam upecao najvećeg šarana nešto težeg od 27 kilograma, kečigu od skoro 40 kilograma i amura od 24 kilograma. Sa mnom u ribolov ide i supruga Violeta. Ona je ulovila šarana od 24 kilograma, amura od 26,4 i kečigu od 25 kila. Naravno najviše volim šarana da pecam, ali nemam ništa protiv ni drugih riba. Sa upecanom ribom se slikam, merim je, a onda sledi srdačan poljubac za rastanak pre nego što je vratim u vodu.
Oprema jeftinija od viskija
- Oprema se jednom kupi i onda uvek dodaješ po nešto, ošteti se, pokida, sve je to sastavni deo ribolova i nije skupo. Kad se uporedi sa izlascima po kafanama i diskotekama to je zanemarujuća cifra. Ako uporedimo, jedan dobar štap i mašinica manje koštaju nego flaša viskija u diskoteci - navodi Nikola Radomirović.
Zoran Kolić za razliku od Nikole kaže da je oprema za sportskog ribolovca prilično skupa.
- Ali kada se nešto voli i kada uživaš u tome, onda i nije toliko skupo.
Barakuda iz Meksika
Vlasta Kimidžikić iz Domat/Emsa je ribolovom počeo da se bavim sredinom 90-ih godina. U Švajcarskoj peca na Staroj Rajni i u kantonu Tićino, a bio je i u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Srbiji.
- Ja sam sportski ribolovac i pecam i na drugim destinacijama gde idem na odmor. Do sada je najteži šaran koga sam upecao imao 19,6 kilograma, a kada sam bio na odmoru u Meksiku upecao sam barakudu tešku 27 kilograma. Oprema za pecanje šarana je prilično skupa, imam pet štapova, ali su ručni rad i upisano je moje ime na njima. Tu su još i šator i ribolovačka odela, tako da je prilično skupo. Kad idem na takmičenje peca se i po 36 sati non-stop. U roku od tri godine osvajao sam prvo, drugo i treće mesto - kaže Vlasta.
Ista riba dva puta
- Desilo mi se da za tri dana, ulovim dva puta istu ribu. Prepoznao sam je, jer je imala na stomaku ranu, ja sam je dezinfikovao, stavio jod i po tome sam je prepoznao, kada sam je upecao po drugi put. Desilo se i da nam je labud napravio paniku usred noći, kada se upleo u strune i alarmirao nas, normalno pomislili smo da je riba, prepričava nam neke od anegdota Vlasta Kimidžikić.
