Jači od daljine i divljih zveri
Dragan Marković, koji živi i radi u švajcarskom Vinterturu, ostvario je jedinstven poduhvat i podvig, za 15 dana je prešao biciklom 1.560 kilometara i stigao do Brčkog, gde mu je prebivalište od kako je izbegao iz rodnog Visokog. Pošao je 16. maja u 11 sati iz Vintertura, a na cilj je stigao 31. maja u 18.00. Posle kratkog boravka u Brčkom, Dragan se vratio u Švajcarsku i za "Vesti" priča o svom neobičnom putešestviju.
- Na startu vreme nije bilo na mojoj strani i krenuo sam po kiši, koja me je pratila prvih nekoliko dana. Prva moja stanica je bila Ravenzburg gde sam došao preko Bodenskog jezera. Bilo mi je teško tada jer sam se navikavao na kompletnu težinu opreme koja je iznosila oko 155 kilograma i nije bilo jednostavno pokretati prvi dan toliku težinu, pogotovo po kiši.
Glava u torbi u Mađarskoj
- U Mađarskoj nije bilo biciklističkih staza, tako da sam svih 280 kilometara vozio magistralom uz jak saobraćaj, što je bila velika opasnost i glava mi je praktično bila u tuđim rukama.
Paklene pripreme
On ističe da se pripremao tri sedmice pre polaska.
- Sa mnom su radili veliki stručnjaci kao što je Borislav Vujanović, profesionalni dvostruki prvak Evrope i amaterski prvak sveta u kik-boksu. On je u svojoj teretani detaljno pripremao svaki moj mišić i bez njegove pomoći teško da bih ovo ostvario.
Dragan navodi da su mu sledeće stanice bile između ostalih Memingen, Dizen Am Amerse, Rozenhajm, Traunštajn, Vels, Grajn, Tuln an der Donau, Beč, Šatendorf, Virovitica, Orahovica i na kraju Brčko.
Izvinjenje deci
Dragan zahvaljuje svima koji su ga podržali.
- Zahvaljujem BK "Sv. Nikolaj" iz Brčkog na velikoj moralnoj podršci i fantastičnom dočeku, Željku Novakoviću na organizaciji dočeka, KUD-u Zavičaj iz Vintertura na velikoj moralnoj podršci, Stevanu Rajačiću na menadžersko-informativnoj podršci, Erdbobu na moralnoj i medijskoj podršci, prijateljima i rodbini, Biljani Stojanović na kompletnoj pomoći, komšinici Ljilji na odličnoj organizaciji pri dočeku, mojim roditeljima za lep doček i neprespavane noći. Ali se izvinjevam mojoj deci što nisam bio s njima 20 dana. I na kraju zahvaljujem glavnom krivcu za sve ovo i osobi koja je bila uz mene 24 sata, supruzi Jeleni.
- Na svakoj stanici sam imao različito prenoćište. U Memingenu sam bio kod rođaka Gageta i snaje Stoje, a u Rozenhajmu me ugostio Miša Rajačić i ovim putem im zahvaljujem na gostoprimstvu. Spavao sam u privatnim apartmanima, u bungalovima i šatorima, u kampovima, a retko u hotelima.
Na putu je upoznao mnogo ljudi iz svih krajeva kroz koje je prolazio, ali i bicikliste i motocikliste na drumovima s kojima se družio dok su zajedno vozili neke deonice.
- Putevi su bili raznovrsni, pa sam zbog sigurnosti koristio debele kramponke, gume s kojima je dosta teže voziti. Išao sam šljunkovitim, zemljanim, blatnjavim, šumskim, livadskim, asfaltnim i svim putevima kojima se moglo proći i nisam birao. Nailazio sam dosta prepreka kao što šumski zakrčeni putevi, potoci, blato, ali sam sebi dao zadatak - nema vraćanja i nema odustajanja.
Zmije verni pratioci
Jedan od stalnih pratilaca bile su mu zmije.
- Bilo je ih na mestima van naselja i u blizini šuma.
Noćnu vožnju od jezera Balaton u Mađarskoj do Virovitice u Hrvatskoj posebno će pamtiti.
- Tih 120 kilometara sam vozio od osam uveče do pola tri posle ponoći. Nije bilo jednostavno prolaziti kroz šume i livade gde nije bilo nikoga već samo divlje zveri i to šakali, vukovi, divlje svinje, lisice, jeleni. Poslednjih 40 kilometara sam imao baš bliske susrete s divljim životinjama. Iskakale su iz šume, pretrčavale put, trčale za mnom, pa sam morao da glasno da vičem i to mi je bila jedina odbrana, koja je na svu sreću imala efekta. Naravno, da sam od same pomisli na neku situaciju koja nije baš poželjna ubrzao tempo i prešao bez pauze oko 30 kilometara.
Koliko nije bila poželjna kiša koja ga je pratila prvih dana, toliko mu nije prijala ni vrućina u drugom delu putovanja.
Selfmisija 321
- Moj put je pratio neverovatan broj ljudi. Na Fejsbuk sam kačio moju malu amatersku desetominutnu emisiju koju sam snimao i montirao na terenu. Nazvao sam je "Selfmisija 321" i u njoj prikazao lepote kroz koje sam prolazio, dogodovštine, lepe građevine, interesantne informacije. Mislio sam da ću putovati sam, ali uvideo sam da je veliki broj ljudi bio uz mene 24 sata, što iskreno nisam očekivao.
- Na prilazu Bosni već sam pomalo bio razočaran zbog kraja lepe avanture, ali radostan što ipak dolazim kući živ i zdrav.
Već na granici BiH i Hrvatske počela su da se nižu iznenađenja za Dragana.
- Dočekali su me drugovi iz Biciklističkog kluba "Sveti Nikolaj" iz Brčkog, s kojima sam zajedno ušao u BiH, a na prelazu su nas dočekali brojni novinari i televizijske ekipe. Pod policijskom pratnjom smo zatim vozili krug kroz Brčko. Potom smo otišli u crkvu Svete Petke u Grčici gde su bili rodbina, komšije i prijatelji.
Video brojne znamenitosti
- Prošao sam kroz mnogo malih i velikih mesta i upoznao njihove znamenitosti, video mnogo toga zanimljivog, sve ono što nikad ne bih mogao da uradim da sam putovao automobilom - navodi Dragan.
U ulici u kojoj mu je kuća dočekala su ga deca od tri do šest godina na svojim biciklima.
- Njih 15-ak nam se pridružilo i zajedno krenuli prema mojoj kući, gde sam konačno skinuo ranac s ramena. Onda smo napravili, kako se kod nas kaže, sjedanje - feštu uz roštilj i piće i sa drugovima iz biciklističkog kluba je krenula priča o dogodovštinama s putovanja - završava ispovest Dragan.
