Šumadinac među Aboridžinima
Projekcijom dokumentarnog filma o australijskom piscu srpskog porekla Sretenu Božiću Vongaru, rediteljke Andrijane Stojković, u nedelju je završen ovogodišnji 18. Srpski filmski festival u Australiji.
Film "Vongar" je prikazan u svim australijskim gradovima u kojima se festival i održavao. Ipak, melburnška publika koja je zatvaranje festivala pratila u Hojts bioskopu u Čedstonu, imala je privilegiju da pogleda film sa glavnim protagonistom, a nakon projekcije i da razgovara sa njim.
Sreten Božić je, inače, bio i počasni ambasador Srpskog filmskog festivala za 2018 godinu. Sreten, ili kako ga ovde poznaju i kao Vongara, rodom je iz Gornje Trešnjevice, podbukuljskog sela udaljenog 15 kilometara od Aranđelovca i 20 kilometara od Topole.
Rođen je 1932. godine, u Australiju je emigrirao šezdesetih godina prošlog veka, a dobar deo života proveo je sa australijskim Aboridžinima u Severnoj Teritoriji. Njegovi romani, kratke priče i drame govore o životu Aboridžina u drugoj polovini 20. veka, nevoljama kroz koje su prolazili i koje su gotovo potpuno uništile njihov tradicionalni način života.
Vongar je među prvima pisao o gotovo zabranjenoj temi u Australiji, o dramatičnom nerazumevanju osvajača australijskog kontinenta i starosedelaca Australije. Njegova dela su se objavljivala u Americi i Evropi, gde je bio poznatiji nego u samoj Australiji, jer je govorio o temama koje su pokazivale ružnu i okrutnu stranu naše civilizacije i australijskih vlasti prema Aboridžinima.
Po dolasku u Australiju, do sedamdesetih godina prošlog veka, Sreten Božić je radio u rudnicima Severne Teritorije. Tamo je sa sobom nosio foto-aparat i napravio hiljade slika o životu tamošnjih Aboridžina. Čak 10.000 crno-belih fotografija, kao i dva njegova foto aparata, preuzeo je na čuvanje Nacionalni Muzej Viktorije. Vongar nam kaže da ga je abodrižanska kultura inspirisala da razmišlja drugačije, radi i piše.
- Kad sam se našao na terenu u Severnoj Teritoriji, zasukao sam rukave i počeo da radim. U to vreme aboridžanski način života bio je jako pogođen serijom nuklearnih proba koje su se izvodile na tom području. Nažalost, ta tragedija nije mogla da nađe put do glavnih australijskih medija, većinom, jer su mediji bili povezani sa interesima rudnika. O njihovoj tragediji nije moglo nigde da se čuje. To je bila zabranjena tema. Meni kao doseljeniku u Australiju bilo je lakše da im se približim. Počeo sam da pričam sa njima o tome i pišem. O tome sam mogao da pišem u Evropi i Americi, ali ne i u Australiji. Ljudi u inostranstvu su mogli slobodno da govore o toj temi - kaže Sreten Božić, kome je tako prva knjiga objavljena uz pomoć južnoafričkog izdavača i u Americi.
Vongar je podsetio da je rođen u Šumadiji, da je tamo ostavio novinarski posao i krenuo put emigracije, od Francuske do Australije. Ovde se zbližio posebno sa Aboridžinima, jer su, kako kaže, oni baš kao i Srbi vezani za život na zemlji i da znaju da žive od lova. U Australiju je došao bez znanja engleskog jezika, ali je upornošću i uz pomoć rečnika, razmišljao na srpskom i pisao na engleskom o Aboridžinima.
- Imao sam dobrog mentora, australijskog pisca koji mi je poručio da pišem onako kako se osećam, a da manje brinem o engleskom jeziku. Konačnu formu knjige dao je urednik koji je proveravao moje rečenice, podatke i finalizovao knjigu do njenog štampanja. Bio sam pošteđen da svaki put proveravam u rečniku, da nisam možda negde pogrešio u "spelingu" engleskih reči - kaže Sreten Božić.
Radnja dokumentarnog filma o Vongaru odvija se između njegove kuće u melburnškom Karnegiju i farme koju ima u Gibslendu i njegovom životu sa australijskim psima dingosima.
- Pa, da vam kažem, kad sam danas video film, bio sam iznenađen kako sam mnogo mlađe izgledao. Ovo je bilo vraćanje u prošlost, kad sam imao manje sedih na glavi i zableženi su moji razgovori na lošem engleskom jeziku. Ali, ni do sada se moj engleski jezik nije mnogo poboljšao... Prati moju brigu o bolesnom dingosu Timu, kako sam odbijao da prihvatim savet veterinara da uspavaju psa. Na neki način veterinar mi nije rekao, a mogao je, da sam bio okrutan prema dingosu jer sam mu produžavao muke ostavivši ga živog. Veterinar je dobro razumeo da ja poštujem dingose kao i ljude, da nisam mogao da dozvolim da bude uspavan - ističe Vongar.
O tome zašto je ipak trebalo da film o njemu snime autori iz Srbije, a ne Australije, Sreten Božić kaže da je to identično onome kad slikar godinama čuva neku dobru sliku sumnjajući u njen kvalitet, sve dok neko sa strane ne dođe i kaže mu da je slika dobra i da treba da se podeli sa drugima.
- Kao autor nisam o tome mnogo razmišljao, verovatno je trebalo da neko dođe sa strane i snimi film o meni - rekao je diplomatski Božić.
Ni posle više od 40 godina Sreten Božić nije uspeo da nađe njegovu aboridžinsku porodicu i decu koju je imao u Severnoj Teritoriji, a za koje se pomirio da su nestali tokom tragičnog nevremena u Darvinu 1972. godine. Danas Sreten živi povučeno od civilizacije u svom svetu, sa svojim dingosima, koji ga podsećaju na vreme provedeno sa Aboridžinima. Nakon projekcije Vongar je sa piscem Majklom Mederom iz Brizbejna, razgovorao sa publikom u sali.
Stvarao se 10 godina
Dokumentarni film "Vongar" počeo je da se stvara još pre 10 godina, a zbog mnogih problema završen je tek ove godine. Premijeru je imao u martu u Beogradu, a nastao je uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture Srbije, Filmskog centra Srbije i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, kao i Švacajskog saveta za umetnost ProHelvetia.
Dočekao premijeru
Iako je autorka filma Andrijana Stojković strahovala da Sreten Božić možda neće dočekati da pogleda njen dokumentarac, koji je radila sa ekipom u Melburnu i Severnoj Teritoriji, on je ipak bio među gledaocima. Pohvalio je film, koji je zajedno sa publikom nagradio aplauzom.
Dobio Gran pri
Film o Vongaru nagrađen je na 65. Martovskom festivalu Gran prijem u kategoriji dokumentarnih filmova dužih od 50 minuta. Ipak, i za Vongara je bilo pravo iznenađenje da se filmska ekipa iz Srbije uputi i u Severnu Teritoriju da bi snimali delove filma.
- Bio sam prijatno iznenađen, savetovao sam da će to biti naporan put za njih. Oni nisu imali iskustva sa tamošnjim uslovima života, pokušavao sam da ih odgovorim. Ipak, pre nego što sam uspeo da im o svemu tome ispričam, oni su se već uputili i započeli snimanje u Svernoj Teritoriji - kaže Vongar.
Očekivali bolji odziv publike
Ovogodišnja smotra srpskog filma prošla je uspešno, a kako nam je rekla sekretar Festivala, gospođa Milica Kozlina, organizatori su i pored velikog truda očekivali nešto bolji odziv publike.
- Trudićemo se da naredni bude još bolje organizovan, ali ipak uspeh festivala najviše zavisi od publike. Smatramo da je izbor filmova bio dobar, a velike pohvale imao je "Slepi putnik na brodu ludaka", koji je dobro prošao, ali su i drugi filmovi bili dobro ocenjeni od publike. Sve sugestije koje smo dobili potrudićemo se da uvažimo.
Jedan od razloga za nešto skromniju selekciju leži u maloj produkciji, ali i nemogućnosti da se dobiju svi filmovi koje bi publika želela da pogleda.
- Kad se snimi neki film u otadžbini premijera je, obično, uvek rezervisana za Beograd. Jedva smo uspeli da dobijemo i film o Vongaru, baš zbog održavanja festivala po Evropi na koje producenti žele da prikažu svoje filmove. Mi smo pre svega etnički festival u Australiji. Hvala svima koji iz Srbije podržavaju naš rad - poručila je Milica Kozlina.
