Feniks iz Frankfurta
Milana Martelija (39) iz Frankfurta na Majni sudbina zaista nije mazila - nekoliko meseci pre nego što je postao punoletan, prilikom skoka u more na Crnogorskom primorju, slomio je vrat i ostao potpuno paralizovan.
Lekar koji ga je operisao u nemačkom Hajdelbergu prognozirao je da do kraja života neće moći da pomeri nijedan deo oduzetog tela. Ali, uprkos "crnim" predviđanjima, Milan ne samo da je vratio, doduše ne potpuno, pokretljivost u rukama i prstima, već je pre četiri godine uspeo da napravi tačno 43 samostalna koraka koje je dokumentovao videom.
Pored toga, postao je jedan od najuspešnjih kompozitora i muzičkih producenata u Nemačkoj. Njegove pesme su na radio-stanicama i živim svirkama širom Nemačke, a radio je sa ovdašnjim zvezdama pop, soul i rep muzike Ksavijerom Najduom, Kasandrom Stil, Bušidom, Azadom...
Zidovi njegovog muzičkog studija koji zauzima jednu sobu stana u frankfurtskom naselju Hehst, gde živi sa suprugom Rutom i ćerkicom Majom (4), ukrašeni su zlatnim i platinastim priznanjima sa rad u muzičkoj industriji.
Milana smo posetili u njegovom domu, a dočekali su nas njegova mama Paulina, rodom iz Prijepolja i supruga Ruta, rodom iz Litvanije, koja se trudi da savlada maternji jezik svog supruga. Okolo je veselo skakutala Maja, koja najviše uživa u ulozi princeze pa plastičnu krunu nije skidala sa glave. Nedostajao je jedino Martelijev tata Đuzepe (bio je na poslu) koga svi i pored toga što je Italijan zovu Đuza, a njemu to ne samo što ne smeta već je i ponosan na nadimak.
A vesela i razigrana Milanova ćerka Maja bila je i neposredan povod za posetu i razgovor. U poruci koji je poslao u sedište redakcije "Vesti" u Bad Filbelu, Milan je poželeo da zabeležimo da njegova ćerkica polazi na probe folklora u klubu Kolo u Frankfurtu, onom istom u kojem je i on srcem i dušom igrao sve do nesreće koja ga je zadesila u Herceg Novom.
- Posebno mi je drago da će je učiti moja drugarica Nataša Pijetlović (31). U vreme kada sam bio aktivni igrač Kola, ona je bila uzrasta kao Maja danas i neka vrsta tadašnje maskote folklornog ansambla - kroz osmeh priča Milan.
Zaprepastio lekare
Nimalo se ne libi da do detalja priča o nesreći koju je doživeo 1996.
- Neposredno pre mene na isto je mesto skočio otac, ali na stomak. Ja sam skočio na glavu i pošto je more tu bilo plitko, svega pedesetak cantimetara, udario sam glavom od dno. U sekundi sam osetio da mi je kompletno telo odumrlo, ali mozak je jasno funkcionisao i svog sam stanja istog trenutka bio potpuno svestan - priča nam Milan o tom dramatičnom trenutku koji je potpuno preokrenuo ne samo njegov nego i život njegove porodice.
Da se tu nije zadesio tata Đuzepe, verovatno ne bio bio živ jer ga je on spasao od utapanja. Iz Crne Gore, čim su ga lekari malo stabilizovali, transportovan je u frankfurtsku Unfalkliniku, ali pošto u tom trenutku za njega nisu imali mesta prebačen je u Hajdelberg. Tamo su lekari morali da saniraju ne samo primarnu povredu nego da obezbede i da može samostalno disati jer je težina povrede čak i to onemogućavala.
- Nikada nisam pustio suzu i oplakivao sudbinu koja me je snašla. Rekao sam sebi: "Dobro, desilo se ono se što desilo, izvuci iz situacije najbolje što možeš."
Tako je i bilo. Već nekoliko meseci posle nesreće medicinskoj sestri koja ga je negovala u bolnici rekao je da može da pomeri prst na desnoj nozi. Nije mu verovala, a na njeno zaprepašćenje, on joj je to ponosno demonstrirao.
- Danima sam se koncentrisao na to i na kraju sam uspeo.
Potom je uporno u narednim mesecima i godinama nastavio fizioterapije i autogene treninge.
- Zahvaljujući tome, danas ipak mogu dosta dobro da se služim desnom rukom, levom manje, ali sam naučio da je kontrolišem nekim samo meni znanim pokretom iz ramena. Po prirodi sam borac, bio sam takav i pre povrede. Mama mi je pričala da je prva suvisla rečenica koju sam u najranijem detinjstvu izgovorio bila "Hoću sam." Sa tim sam motom i nastavio da živim. Čim su mi zdravstvene mogućnosti dozvolile zatražio sam od roditelja da mi nekako obezbede digitalni muzički studio u kome mogu da radim jer sam tu video mogućnost da se u budućnosti izdržavam. Ali, moje dotadašnje muzičko iskustvo nije bilo veliko: kao 10-godišnjak sam počeo da učim klavir, a sa 15 sam bio di-džej na hip-pop sceni u Frankfurtu - priča Milan.
Hitovi iz male sobe
Roditelji su Milanu ostvarili želju, a za njegov prvi studio izdvojili su tada za njih velikih 10.000 maraka. Godinama je vežbao da rukom koju je jedva pokretao, a potpuno je ne kontroliše ni danas, uz pomoć kompjuterskog miša stvara i komponuje muziku. Talenat, višegodišnja vežba i svakodnevni trud da savlada tehniku se isplatio.
Proboj se desio 2004. kada je ostvario saradnju sa frankfurtskim reperom Asadom napisavši za njega muziku za pesmu simboličnog naziva "Feniks", koja ubrzo postaje hit. To mu širom otvara vrata nemačke muzičke scene, a 2008. u svoj tim ga je uvrstio jedan od najpoznatijih nemačkih pevača i muzičkih producenata Ksavijer Najdu iz Manhajma. Za njega je, između ostalog, komponovao muziku za pesme takođe simboličnih naziva "Sve će biti bolje" i "Molim te, ne prestaj sanjati".
- Sedeo sam sa Ksavijerom, pričali smo o svemu i svačemu, poverio sam mu kakva očekivanja od rada i života imam i on je tada govorio privatno o sebi i svojim planovima. Iznenada, uzeo je olovku i papir i napisao reči pesme "Sve će biti bolje", otišao u studio i otpevao je na moju muziku. Sve je bilo gotovo za pola sata. Bio sam zaista fasciniran - priča nam Milan i mada on to ne ističe, u nemačkim smo medijima pronašli i da je Ksavijer bio takođe fasciniran njegovom muzikom.
- Neverovatno je kako taj čovek s tolikim hendikepom uspeva da na računaru komponuje i dobije složene i zahtevne mužicke numere - kazao je Ksavijer Najdo.
Milan Marteli posle četvorogodišnje profesionalne pauze zbog prinove u porodici se sprema da nastavi tamo gde je stao.
- Želim da moja muzika što pre izađe iz ove sobe u kojoj je stvaram, hoću da je čujem u živom izvođenju muzičara, a ne samo i digitalnom obliku. Planova je mnogo, ali i ja imam i mnogo volje, energije i želje da to ostvarim - kaže na kraju druženja sa "Vestima" Milan Marteli.
Ljubavna priča
Milan Marteli je suprugu Rutu (30) upoznao zahvaljujući njenom pozivu medicinske sestre. I danas je zaposlena je u bolinici u Hehstu, a jedno je vreme bila zadužena da mu dolazi u redovne kućne posete. Obostrana simpatija ubrzo je prerasla u ljubav, a kruna njihove veze je ćerka Maja. Ruta je sobom dovela i dugodlaku čivavu koja se odaziva na ime Lepa i koja se sjajno slaže sa Milanovim psom Fidom, rase japanski akita.
Druženje u Kolu
Sa Milanom i Majom družili smo se i na probi SFD Kolo iz Frankfurta gde je Maja uvežbava prve folklorne korake. Rekao nam je da će se truditi da uvek bude na probama koje se petkom održavaju u velikoj sali Salbau Bergen-Enkhajm u istoimenom frankfurtskom naselju. Tom prilikom smo napravili i fotografiju s njegovom drugaricom Natašom Pijetlović, danas već udatom ženom i namlađim folklorasima ovog poznatog ansambla koji već nekoliko godina uspešno vodi predsednik Saša Čelić.
Doživotna pretplata na "Vesti"
"Vesti" su još 1996. godine pisale o Milanu Marteliju i nesreći koja ga je zadesila, a i nekoliko narednih godina smo pratili njegov oporavak.
- Direktor "Vesti" Aleksandar Vidaković tih godina mi je dao i lep novčani prilog za rehabilitaciju u Igalu na koju je trebalo da idem, a tada mi je obećao i doživotnu pretlatu na vaš list. Obećanje je održao, pa i danas redovno dobijam "Vesti" u poštansko sanduče i na tome mu veliko hvala - kaže Milan.
Nemoć i strah zbog Maje
- Nikada se nisam zamarao i opterećivao sa mislima "šta bi bilo kad bi bilo", ali pošto sam dobio ćerku, a ona prohodala prvi put sam zažalio što sam nepokretan. Ostajao sam da je čuvam dok je supruga na poslu, a ona je nesigurno hodala oko mojih kolica. Često bih video da će pasti, ali nisam mogao da to sprečim. Pala bi i udarila se ja sam se trudio da na mom licu ne može da pročita nemoć i strah - priča nam Marteli.
