Nemcima samo Srbi smetaju
Sudbina Dejana Petrovića rodom iz Srbije, koji sa suprugom i dvoje dece u Nemačkoj već nekoliko godina živi slična je sudbinama hiljada nevoljnika sa Zapadnog Balkana, koji su spas od bede i nemaštine potražili u državi sa najmoćnijom ekonomijom u EU.
Dejan je pre izvesnog vremena napustio posao i odmah dobio nalog da sa porodicom napusti Nemačku, jer nema pravo da se "nasloni" na nemački socijalni sistem. Dane do, čini se, neizbežnog povratka u maticu, odbrojava u industrijskom području Manhing, kod Ingolštata (pokrajina Bavarska) gde su vlasti napravile naselje za odbijene azilante.
Naselje je u stvari bivša kasarna Bundesvera (otuda i ograda sa bodljikavom žicom) koja je preuređena za tu namenu, a pošto u zgradama nije bilo dovoljno mesta, u krugu kasarne su postavljeni kontejneri i kamp kućice.
Povratak na ulicu
- Moram sad da se vratim u Srbiju gde više nemam nikoga, moje dete doduše govori srpski, ali ćirilicu ne zna ni da čita ni da piše niti tamo ima prijatelje i biće joj teško da nastavi školovanje. U Srbiji me ne čeka ništa, nemam posao ni stan, a rodbina, prijatelji i poznanici su u međuvremenu rasuti po svetu i bojim se da ćemo završiti na ulici jer država nije u finansijskoj mogućnosti da nam pomogne. Neizvesni su meseci pred nama i ne znam kako ćemo uspeti da ponovo stanemo na svoje noge - setno konstatuje Dejan Petrović.
Na azil Petrović, s obzirom na to da dolazi iz takozvane sigurne države, nema pravo. Ispred kamp kućice u kojoj je smešten pronašao ga je reporter Euronjuza i "Vesti" prenose delove tog razgovora.
Petrović navodi da je već pet-šest godina u Nemačkoj, posao je našao brzo, sam je u dovoljnoj meri naučio nemački jezik, pronašao stan za sebe i porodicu, starije dete ide u nemačku školu (4. razred), a drugo je pre samo četiri meseca rođeno u Nemačkoj. Položio je ovde i vozački ispit i tvrdi da se za kratko vreme mnogo bolje integrisao u društvo od drugih stranaca koji su već godinama u Nemačkoj, a žive isključivo od socijalne pomoći.
- Dao sam otkaz na poslu gde sam do tada radio i pre nego što sam imao priliku da nađem novi, pozvali su me iz opštine Gajsenhauzen gde smo živeli i samo saopštili da mi radna dozvola više neće biti produžena. Potom su mi uručili nalog za deportaciju. Posle toga smo prešmešteni ovde i kao osuđenici čekamo na izvršenje kazne mada to ničim ni moja porodica ni ja nismo zaslužili - ogoročen je Dejan.
Ispaštaju deca
Ovim potezom nemačke vlasti, ističe Dejan, nisu ugrozile samo njega nego i njegovu porodicu.
- Moja starija ćerka je ovde išla u obdanište, a potom je upisala školu. Sada smo morali da je ispišemo. Ovde u kampu pohađa, da tako kažem, neku čudnu školu. To nije za nju niti će nešto da nauči. Tu su mahom deca koja ne vladaju nemačkim jezikom pa su časovi njima i prilagođeni. Šta među njima traži moje dete koje savršeno govori nemački jezik - pita se Dejan, ali zna da odgovor neće dobiti ni od koga.
On smatra da se i u njegovom slučaju "visoka politika s kojom on nema nikakve veze, lomi preko leđa siromašnih i obespravljenih".
- Stekao sam utisak da su stranci nekih nacinalnosti više dobrodošli u Nemačku od drugih. Ti ljudi ovde sede - dve, tri, četiri godine - za to vreme ne rade, integracija im je ravna nuli. A mi koji smo radili i ovoj državi uredno plaćali porez, mi moramo napolje. Šta to znači? To je politika! Zašto je za Srbe uvek odgovor - ne! Zašto se Nemačka uvek pozicionira protiv Srba i Srbije?! Zašto? I šta mi obični ljudi imamo s takvom politikom? Ništa! Politika je za predsednike, a ne za obične građane - s puno gorčine govori Dejan.
On za situaciju u kojoj se nalazi krivi u prvom redu političare u pokrajini Bajern, posebno one u vladajućoj CSU.
- Danas za nas važi jedan zakon, a sutra je na snazi neki drugi - ogorčen je Dejan Petrović.
