Srpski uče kroz igru i glumu
Od polovine aprila svake subote u Minhenu se održavaju časovi u Veseloj školici glume i srpskog jezika koje drži glumac Marko Stepanović iz Beograda. Trenutno u tri grupe ima više od 60 dece različitih uzrasta. Na dva školska časa oni kroz igru, pokret, mimiku, glumu i reči polako uče srpski jezik, oslobađaju se treme, ostvaruju međusobnu komunikaciju i vežbaju glumu.
Jošua dolazi iz Austrije
Radica Kuen je iz Kufštajna u Austriji i nije joj teško da subotom dovozi sina u Minhen.
- Jošua ima 10 godina, voli glumu i kik-boks, a ovde je pošao u školu da bi se družio s našom decom, da upozna našu kulturu i da razvije simpatiju prema Srbiji. Meni se sve ovo jako dopalo, nije tako često, ali je dobra prilika da se deca kroz igru pozabave i umetnošću i našom kulturom - kaže Radica.
Ovo je za njega potpuno drugačije iskustvo, jer se radi o deci različitih generacija, neka su rođena ovde, neka u Srbiji i došla su s roditeljima pre nekoliko godina. Oni potiču iz različitih slojeva društva sa nejednakim poznavanjem jezika i za njega je izazov da im pomogne da dođu na isti nivo.
- Kada deca odu u Srbiju moći će da razgovaraju sa rođacima i vršnjacima bez potrebe da im roditelji pomažu i prevode kako se nešto kaže ili igra - kaže Marko.
Ovaj projekat je ideja Davora Jorgića. On i supruga Jadranka, koja mu je desna ruka u ovom poslu, imaju dve ćerkice.
- Bavim se organizovanjem pozorišnih predstava za odrasle i javila mi se ideja da nešto slično organizujemo i za decu. Na primeru moje dece shvatio sam da one idući u nemačku školu imaju problem u komunikaciji, jer im nedostaje dosta naših reči. Tražio sam kako i šta uraditi da deci pokažemo našu kulturu, da ih naviknemo na pozorište, da znaju odakle su, ko su i šta su. Dugo sam tražio nekoga ko bi to mogao da radi. Upoznao sam Marka Stepanovića, tako je počelo i sada smo svi zadovoljni - kaže Davor Jorgić.
Zadovoljna su i deca koja pohađaju časove i roditelji koji ih dovode u školicu.
Tatjana Blagojević s porodicom živi u Minhenu od 2006. i dovela je dvoje dece od šest i 10 godina.
- Kada sam saznala za ovu školicu dovela sam decu jer sam svesna koliko je važno da oni znaju svoj jezik i da se druže, da postaju sigurniji u sebe. Ćerki se svidelo već prvi put jer ona je mnogo otvorenija i gluma joj je zanimljiva. Sin je malo povučen, ali i on sad kaže da mu se sve to dopada.
Boris Vukmirović je u školicu doveo četiri ćerke od 10 i 15 godina.
- Imamo bojazan da se kod dece ne izgubi srpski identitet, jer sve slabije govore naš jezik, a sve više nemački. Nadam se da će ovo pomoći da međusobno više pričaju srpski. Najmlađa je Andrijana, a tu su Aleksandra, Anđela i Anastasija. Kažu da su vrlo zadovoljne svim što se događa u školici, a učitelj koji radi s njima je vrlo dobar - navodi Boris.
Anastasija je kao najstarija u ime svoje tri sestre kaže da su sve zadovoljne onim što se radi u školici.
- Baš nam je fino i zanimljivo, igramo se i učimo, govorimo srpski, a tu je i gluma. Od nas četiri Aleksandra najviše voli glumu. Meni nije teško da govorim srpski, a Andrijani je najteže - rekla je Anastasija.
Glumac i voditelj
Marko Stepanović je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi pokojnog profesora dr Vladimira Jevtovića. U Beogradu je otvorio svoju Školicu glume i dugo se bavio radom s decom. Kako kaže, 2007. godine našao se na televiziji gde je radio kao sportski komentator, kasnije vodio jutarnji program, bio spiker u dokumentarnom programu.
Nekoliko godina je s kolegom Darkom Mitrovićem vodio Mentalno razgibavanje u to vreme najpoznatiju radio emisiju u Srbiji.
Azbuka i imitacije
Na jednom času s najmlađom grupom dece Marko vešto u igru "uvlači" i one stidljive i ćutljive. Na simpatičan način ih motiviše da se što više uključe u razgovor, pokret, igru. U tome je zaista vešt i uspešan što je pokazala i najmanja grupa dece s kojima je najteže, ali i najizazovnije raditi.
- Skoro 90 odsto dece učestvuje u svakoj vežbi, jer među njima ima onih koji su malo stidljiviji, ima onih koji u kući govore nemački i njima treba malo vremena da se snađu. Zato kroz zajedničke igre pokušavamo da ih oslobodimo i da počnu da vežbaju jezik. Naravno, deca ovde ne znaju ćirilicu, što je razumljivo jer idu u nemačke škole. Polako učimo slova azbuke, pa onda reči i kroz igru imitiramo neke i životinje i ljude. Tako oni kroz pokret, priču, igru uče i stvaraju u svojoj glavi jednu sliku o svemu - pojašnjava Stepanović.
