Prijateljstvo na sceni i u životu

Kristinu Mitrović (16) i Nikolu Novakovića (21) iz Kulturno-umetničkog društva Kolo iz Frankfurta osim ljubavi prema igri i pesmi, vezuje i divno prijateljstvo. Posle nastupa svog ansambla na Evropskoj smotri folklora nedavno održanoj u Banjaluci, preplavljeni emocijama zbog izvanrednog nastupa, s ekipom "Vesti" su podelili svoje utiske.

Z. Vicelarević

Često idu u rodni kraj: Nikola i Kristina

- Ovde je predivno. Presrećna sam što smo nastupili baš u Bosni jer sam ja Bosanka. Rođena sam u Doboju. Kao dete sam sa roditeljima, zbog njihovog posla, prešla u Nemačku. To je bila dobra odluka jer tamo imamo lagodniji život. Svako ko je vredan i hoće da radi, tamo će živeti pristojno. Ovde nije baš tako. Zbog toga sumnjam da bih se vratila ovde, iako obožavam da dolazim. Moji roditelji, Svjetlana i Dražan, sanjaju o povratku u Doboj. Dolazimo često, svaka tri meseca jer imamo puno familije u BiH - priča Kristina.

- Naše komšije su bile deo Kola. Krenula sam na probe i dopalo mi se. Roditelji su želeli da budem više u društvu našeg naroda i to su ostvarili. Ponosni su kad god me vide na sceni. Igram i danas, 12 godina kasnije. Pored folklora, trenutno mi je preokupacija škola. Planiram da studiram arhitekturu koja mi je pored igre velika ljubav - kaže Kristina.Sa samo četiri godine je počela da igra i od tada je zaražena folklorom.

Njen drug Nikola je odrastao u selu kraj Bijeljine. Zbog boljih uslova za mlađeg brata Pavla i njega, mama Danijela je 2013. godine odlučila da okuša sreću u Frankfurtu.

- Tamo su bolje prilike za zaradu, školovanje je na višem nivou. Zato smo otišli. Ali, svaki raspust, svaki slobodan trenutak sam u rodnom kraju. Tamo su mi prijatelji, porodica i rado bih se vratio kada bih za to imao uslove. Ipak sam dete sa sela, meni je veliki grad poput Frankfurta naporan. Kada dođem u Bosnu, u svoje selo, to je mir i odmor za telo i dušu - priča Nikola.
Kad je stigao u Nemačku, tražio je način da bude u stalnoj vezi sa svojom zemljom. Zato je počeo da igra folklor.

- Mama je vodila ansambl dok smo živeli u Bosni, tako da sam na neku način bio oduvek usmeren ka tome. Privlače me scena i reflektori, a volim da igram. Folklor je u dijaspori veoma bitan jer deca uz njega saznaju o svom poreklu i uče maternji jezik. Meni je to spona sa zavičajem koji sam napustio, a koji beskrajno volim - kaže Nikola.