Ljubav uz kolo i harmoniku
Kada se dvoje vole, 700 kilometara postaju prava sitnica. Ljubav između Kristine Višnjić (18) i Rada Miloševića (20) briše granicu između Nemačke i Austrije. Ovaj mladi par već godinu dana uživa u ljubavi koja se izrodila iz folklora, a daljina im ne predstavlja nikakvu prepreku. Kristina igra u ansamblu SKC Ofenbah iz Nemačke, a Rade svira harmoniku u orkestru kulturno-umetničkog društva Mladost iz Leoberzdorfa u Austriji.
- Došao je jednom s koreografom kao gost našeg ansambla, da nam postavi koreografiju. Tu smo se videli prvi put. Posle toga je počelo dopisivanje koje je trajalo mesecima. Iako smo udaljeni 700 kilometara, otpočeli smo vezu pre oko godinu dana. Nije jednostavno, ali kad dvoje idu istim putem, žele iste stvari, to je prava stvar i onda nije bitno koliko su daleko. Potrebno je poverenje i dosta truda. Viđamo se najmanje jednom mesečno, a veoma često i mnogo češće - priča Kristina.
Rade dodaje da su, pored energija koje su im se odmah povezale, folklor i ljubav prema tradiciji ključne zajedničke teme koje su ih spojile.
- Ostaje još da se spojimo u istom gradu zauvek. Iskreno se nadam da ćemo zajedno nastaviti u Beču, a čini mi se da se i njoj dopada taj grad. Ipak, nigde ne žurimo, sve će to da legne na svoje kad dođe vreme - kaže Rade.
Folklor mu je ušao u krv kada je imao 11 godina.
- Moji su želeli da se više družim sa srpskom decom, pa su me upisali. Prvo sam igrao, ali me je posebno privlačio rad korepetitora. Želeo sam da me nauči da sviram. Počeo sam sa časovima harmonike i sada nastupam sa KUD-om kao muzičar. I ove godine na Smotri sviram i u tome beskrajno uživam. Svaka muzička numera i svaka koreografija imaju svoju priču. Kriju u sebi mnoštvo predivnih motiva srpske tradicije i predstavljaju nas u najboljem svetlu kao narod. Folklor je srpski ambasador - ističe Rade.
Kristina je počela da igra sa samo tri godine.
- Mama i tata su me odveli na probe. To mi je ušlo u krv i želela sam da nastavim da se bavim time. Zaljubila sam se u folklor. Obožavam da igram, a posebno volim atmosferu i druženje. Dopada mi se da dođemo na smotre, upoznamo ljude iz drugih ansambala, pokažemo šta umemo... Mi u dijaspori više držimo do tradicije čini mi se. Želimo da pokažemo kako je to lepo. A oni koji ovde žive, verujem da im je dosadilo jer im je dostupno sve srpsko. A nama je interesantno jer nismo blizu - priča Kristina.
Ona ističe da u Nemačkoj nedostaje srpskog mentaliteta.
- Ljudi su ovde bliskiji, drže više jedni do drugih. Ovde je srdačnija atmosfera. Tamo je nekako drugačije, hladniji su ljudi i to mi najviše smeta. Baš zato se držim folklora koji mi greje srce - iskrena je Kristina.
Svi u dijaspori
Kristina i Rade su rođeni su preko granice, a rat je njihove roditelje odveo daleko od zavičaja.
- Moji roditelji su živeli u Bijeljini. Baba i deda su radili u Austriji, ali su u nekom trenutku odlučili da se vrate u Bosnu. Mama i tata su se onda u Bijeljini upoznali. Počeo je rat, spakovali su se i krenuli u Austriju. Tamo su stvorili mirniji i srećniji život i zasnovali porodicu - ispričao je Rade.
Interesantno je da su i Kristinini roditelji rođeni u Nemačkoj, ali ih je život vratio u Jugoslaviju.
- Tata se vratio u Čačak, a mama u Bosanski Petrovac. Tata je opet otišao za poslom u Frankfurt, a mama je krenula u kratku posetu stricu i strini. Ipak, ovde je počeo rat, pa se mama više nije vratila u Bosnu. Zajednički prijatelj iz Nemačke ih je upoznao i onda su zajedno nastavili kroz život - priča Kristina.
