Pesnikinja sa dve domovine

Možda nije ni tačno da je Dragicu Matejić, ćerku kovača Zarija iz Miloševa, kod Jagodine, majka Dušanka rodila iz inata, kako je to na svečanosti povodom njenog 70. rođendana rekao pesnik Šimo Ešić, a sigurno nije tačno ni da je iz inata napustila Srbiju, ali je u dobroj meri tačno da je iz inata postala prevodilac i dvojezični pesnik.

Privatna arhiva

Ljubav za film: Herbert i Dragica za Božić 2014.

- Jubilarni rođendan proslavila sam u sali Gradske kuće, a sve su mi priredili moji prijatelji i saradnici, među kojima i ljudi iz Gradske uprave sa kojima sam sve ove godine prisno sarađivala. Pozvala sam 70 gostiju, ali zbog radnog dana došlo ih je 50. Ne mogu nikoga da izdvajam, jer su mi svi jednako dragi, ali sam sveće na torti zapalila i ugasila sa najmlađim gostima - četvorogodišnjim Isakom i trogodišnjom Milom - priča Dragica za "Vesti".

Spoj inata i volje

- Došla sam u Nemačku s namerom da za tri godine usavršim nemački i da se vratim u Beograd kako bih dobila bolje radno mesto i veću platu. Međutim, sve se okrenulo drugačije, i to je taj inat o kojem Ešić govori u pesmi koju mi je onomad spontano napisao i pročitao za moj 70. rođendan.

Stigla sam 1973. u Altenu (Vestfalija). Mi Jugosloveni družili smo se međusobno. Posećivali smo se, zajedno slavili i pritom govorili svoj maternji jezik. Shvatila sam da tako nikad neću ispuniti zadatak zbog kojeg sam došla u ovu zemlju i zbog čega sam teška srca napustila moju Srbiju. Upisala sam večernju školu, seminar "Nemački za strance". Počela sam intenzivno da učim i strogo da pazim da pravilno govorim. Moje prvo vatreno krštenje na nemačkom položila sam kad me je jedan mladić upitao gde se nalazi diskoteka Haus zur Lene. Uspešno sam mu objasnila. Nakon godinu dana preselila sam se u Hilden, ljupki gradić kod Diseldorfa. Moj nemački već je bio dovoljno dobar za svakodnevnu upotrebu, ali sam nastavila i dalje da ga učim, jer je nova sredina rodila dodatne motive.

- U firmi u kojoj sam radila jedna predradnica Nemica primetila je da mi stranci govorimo nemački nepravilno. Rekla sam joj pomalo i ljutito: "Kako da ga naučimo pravilno kad ga i ti govoriš nepravilno." Od tog momenta ona je strogo pazila kako sa mnom razgovara, a ja sam prihvatila knjigu i ponovo upisala školu za nemački. Toliko sam učila sve dok od Privredne komore u Diseldorfu nisam dobila i zvanični dokument da mogu da radim kao prevodilac.
Nakon godinu dana boravka u Hildenu, 1975. je upoznala markantnog golmana lokalnog fudbalskog kluba Herberta Šredera, koji joj je razbio san o povratku u Beograd.

Jubilarni rođendan: Dragica sa Isakom i Milom (Foto: Privatna arhiva)

Zbližavanje uz rakiju

- Bio je divan čovek. Navijači su ga zvali Lav Jašin. Imao je srce sportsko i ljudsko. Voleo je ceo svet, imali smo ista mišljenja o zbližavanju naroda. Planula je ljubav i u jesen 1977. stali smo pred matičara. Bilo je poteškoća sa Herbertovom majkom Gertrudom i mojim ocem Zaretom, ali razum je ipak pobedio. Herbert je sin nemačkog vojnika koji je januara 1943. poginuo pod Staljingradom, a moj otac Zare sve godine Drugog svetskog rata bio je nemački zarobljenik i jedva je preživeo. Svekrvi nije bilo pravo što njen sin hoće da ženi devojku iz "drugog tabora", a mom tati što se udajem za sina njegovih mučitelja.

Dragica s ponosom ističe kako su sve prepreke prebrođene i kako je Herbert u Miloševu postao toliko omiljen da su ga prekrstili u Šumadinca. "Vesti" su o tome pisale, što naša sagovornica uvek rado ističe.

- Moja mama brzo se pomirila sa sudbinom, jer je shvatila da je Herbert moja ljubav, ali s tatom je išlo malo teže. Ipak, i njih dvojicu zbližilo je nekakvo znanje jezika. Tati je ostalo nešto nemačkog iz zarobljeništva, a Herbert je vrlo brzo učio srpski. U početku su uveče sedeli kratko uz pivo, a posle uz rakiju sve duže i duže. U toplim letnjim noćima ponekad i do zore. Počele su da dolaze i komšije, a moj Herbert, takav kakav je bio, vrlo je brzo od "Zaretovog Nemca" postao "naš Šumadinac" - setno priča pesnikinja.

To joj je bilo motiv više da se posveti prevođenju i pisanju dvojezičnih pesama i priča, jer i to minimalno znanje jezika mnogo je doprinelo zbližavanju njenog oca i muža.

- Sve više sam počela da uočavam da bi ljudi uz bolju komunikaciju živeli mnogo lepše i složnije. Pisala sam pesme na srpskom, ali sam uz prevođenje dokumenata i svega drugog što je našim ljudima bilo potrebno počela da prevodim i poeziju. Počela sam da pesme i priče pišem i na nemačkom. Tako je nastao ciklus moje dvojezične poezije i proze. Došla sam do saznanja da je stih pogodan za uzajamno razumevanje jer je nabijen emocijama - priča pesnikinja.

Prirodna i komunikativna, brzo je stekla mnogo prijatelja i trudila se da prebrodi "ratni jaz" koji je postojao između Nemaca i Srba. Znala je da se to najlakše postiže organizovanim radom. Herbert i ona su osnovali jugoslovensko-nemačko udruženje Hilden.

Prijateljstvo bez granica

Hilden je grad čijih 25 odsto stanovnika ima strano poreklo. Gradske vlasti vrlo brzo su uočile pozitivno delovanje udruženja na integraciju, pa su ga već na startu snažno podržale. Udruženje je počelo da okuplja sve strance i Nemce, a Dragica se posebno bavi organizovanjem književnih manifestacija. Tu je dobila ne samo podršku grada Hildena, već i Saveza nemačkih pisaca Severne Rajne - Vestfalije.

U udruženje su počeli da dolaze i pisci iz Rusije, Turske, Maroka, Libije, Irana, Nemačke i mnogih drugih zemalja, a posle raspada Jugoslavije nisu prestali da dolaze ni književnici iz novonastalih država. Tačnije, sa jugoslovenskih prostora bilo ih je sve više, jer su "svi izgubili zemlju u kojoj su bili jednaki".

- Nisam htela da me ljudi pogrešno razumeju, jer sam uverena da samo međusobnim zbližavanjem i iskrenim odnosima možemo da postanemo otvoreni. Pritom svet treba posmatrati optimistički i verovati da smo sposobni da stvaramo velika dela koja se sastoje i iz malih svakodnevnih stvari. Trebalo bi povremeno da isključimo svakodnevnu "navigaciju" i da se otvorimo za nešto novo - rezonuje pesnikinja iz Miloševa, koja je svoje korene duboko pustila i u nemačku književnost.

A isključivanje iz ubitačnog životnog tempa za nju je najčešće značilo bežanje u svet poezije, pa su tako i nastala mnoga dela. Napisala je 10 knjiga poezije za decu i šest knjiga pesama za odrasle na srpskom, a zatim šest antologija poezije i proze za decu na srpskom i nemačkom jeziku, te 17 dvojezičnih antologija poezije i proze za odrasle, a njenim trudom nastala je i jedna trojezična antologija na srpskom, nemačkom i makedonskom jeziku. To su samo neka njena dela.

- Moj novi život u Nemačkoj počeo je slučajno, s nadom da ću možda i uspeti. Voljom, radom i upornošću moj san se ostvario. Iza mene zanavek ostaje mnogo mojih dvojezičnih knjiga, prevoda, antologija i divnih humanitarnih akcija. Nažalost, nema više onog divnog čoveka, mog Herberta, čija humka me uvek čeka kad dođem u Miloševo. Ali, otišlo je mnogo i drugih mojih dragih prijatelja koje sam stekla u tuđoj zemlji Nemačkoj, koja je postala moja domovina i moj život - zaključuje pesnikinja na svoj 70. rođendan.