Legenda dijaspore: Deda Peđa uz "Vesti" do stote
Za nas u dijaspori "Vesti" su bile i ostale melem za dušu, sa njima zalečismo rane mi koji smo daleko od zavičaja. Verujte mi da jedva sačekam sutrašnji dan i novi broj ovog lista, dok se od starog teško rastajem, tako da su kod mene na sve strane hrpe novina u krevetu i kraj njega, pored moje "staračke" fotelje, radnog mesta, kraj televizora i kompjutera, pa čak se i pored mojih orgulja nalaze stari brojevi, koji čekaju da se po neka "važna i istorijska" stranica odvoji, arhivira ili pošalje. Isečci iz "Vesti" su mi na sve strane, kaže Predrag Petrović (92), živa legenda i Srbije i njene dijaspore, koji u Nemačkoj živi više od pet decenija.
Rođen je u Beogradu, na Paliluli, januara 1925. godine, od oca Vlastimira iz Petrovca na Mlavi i majke Zagorke iz Leskovca, grada u kojem su se i upoznali. Bilo je to u danima kratkog vojnog predaha nakon tek završenog Prvog svetskog rata gde je njegov otac kao narednik, učesnik svih ratova od 1912-1918. godine, boravio sa svojom jedinicom.
Petrović je, kako je izjavio u ispovesti koju je dao "Vestima" pre dve godine, ("Otimali mi i nacisti i komunisti", 4. januar 2015), odrastao između točkova. Naslednik je nekada najmodernije Auto-garaže Beograd na Balkanu.
Igra mačke i miša
- Obradovao sam se denacionalizaciji u Srbiji za povraćaj očevine, danas velike ruševine na Paliluli, koju su prvo oteli nemački okupatori 1941. po ulasku u grad i preimenovali ime Auto-garaže Beograd u FAHRBEREITSCHAFT 533, a potom ju je nova vlast nacionalizovala. Dugo je ovaj predmet bio u Vrhovnom sudu, a ja sam se Bogu molio da doživim da se svojoj očevini vratim, pa da posle toga mirno zanavek oči sklopim. I to se dogodilo prošle godine, ali ne znam da li da se nasmejem, rasplačem ili razljutim. Očevina mi je "vraćena" kako bismo odmah od prvog dana plaćali porez, uz uslov da se maltene samo njima za bagatelu proda, bolje rečeno pokloni! Sve je to igra mačke i miša... A dokle, kako i kada, čini mi se da tom jadu nema kraja - objašnjava naš sagovornik i dodaje da ne želi da ovom mučnom pričom kvari proslavu jubileja "Vesti".
Kao naš odani čitalac, a verovatno i najstariji, koji analizira svaki tekst, najdraže su mu one rubrike koje se, kako kaže, na stranicama ovih "slobodarskih" zemalja ne nalaze. Odnosno o tim temama se ne piše, tj. prikrivaju se ili jednostavno - kriju...
- Ovo nije neka moja uobrazilja, već utvrđena činjenica na osnovu istovremenog praćenja i nemačke dnevne štampe, tim pre što mi je supruga Nemica, sa velikim interesovanjem za svoj, kao i za moj narod. Neretko je začudim da to u našim novinama piše, dok se u njihovim preskače. Često me stav ovog zapadnog sveta pravde i slobode goni i podseća na onu izreku "Drž'te lopova!" - objašnjava gospodin Petrović, koji list "Bild" čita od njegovog rođenja. - Preteča mu je bio "Kurir", a kad je on nestao osećao se "kao šugav".
Kakav pradeda, takvi praunuci
Ponosan na svoje sinove Vlastimira i Vladimira (široj publici poznat kao Boba, glavni junak serijala "Lude godine"), koji žive u Beogradu, kao i na četvoro unučadi, deda Peđa je srećan što je doživeo da postane i pradeda.
Za sada ih je dvojica najmlađih Petrovića, a pradeda im je još pre nego što su prohodali brže-bolje na poklon poslao bicikle. Stariji već uveliko okreće pedale...
Uteha i smirenje
Čitaocima "Vesti" bi preporučio da prate i drugu stranu štampu, pa ocene gde je i kolika je to "novinarska sloboda pisanja".
- Da sam novinar koji izveštava iz Darmštata, napisao bih skoro isto ono što sam snimio, napisao i pokazivao pre 50 godina: "DARMSTADT IST SCH...N, DAS ABER NICHT!"
("Darmštat je lep, ali ovo ne!"). Radi se o psima, lutalice ne postoje, ali zato njihovog izmeta ima na sve strane, kao i svuda po zidovima javno i istaknuto ispisano: GASTARBEITER RAUS i AUSLEnDER RAUS... ("Gastarbajteri, napolje" i "Stranci, napolje")... Ne znam da li im je sada s ovim pridošlim nebrojenim izbeglicama došla i ta "božja kazna", pa bih se s toga, putem "Vesti" obratio rečima: "Dragi Nemci, zar vam mi gastarbajteri nismo bili dovoljni"? Ali, Nemci bi mi takav članak odbili, kao već mnoge do sada.
Po njegovom svedočanstvu, nije lako bilo biti Srbin u Nemačkoj i sačuvati svoj identitet. Štaviše, bilo je vrlo teško.
- To je tragično pitanje, dok je odgovor još teži i tragičniji. Mnogo će mnogo vode proteći Rajnom i Majnom do sticanja onog "Jugos" identiteta, jer smo bili nešto, dok smo sada ništa. Pogotovu mi Srbi, pošto je boja kojom nas malaju isuviše crna, a teško izbrisiva. Šutom sa rogatim je mnogo i neverovatno teško! "Vesti" bar među nama donekle smiruju i teše, obećavaju i pomažu da se zaleči ta rak rana.
Iako je već sa obe noge zakoračio u desetu deceniju, Predrag Petrović je vitalan, znatiželjan, pun mladalačke energije. Zaljubljenik u kaligrafiju koju je savladao do perfekcije, u 80. godini je ovladao kompjuterom, na kojem beleži rečju i slikom prošlost i svakodnevicu. I kao što i priliči omladini, aktivan je na društvenim mrežama...
Od violine do harmonike
- Pa tu, što vi kažete mladalačku energiju mi je dao, u prvom redu, a od rođenja bicikl, zatim muzika - violina, klavir i harmonika, kao i želja da vidim svet. Interesovalo me je i vuklo da upoznam ljude, običaje i jezik, prirodu tog, kako ja danas kažem - "guravog sveta". Neverovatno mnogo sam voleo svoj poziv, struku i rad konstruktora, koji je bio interesantan, zabavan, ali i veoma odgovoran. Danas, a već dugo u ovom mom penzionerskom životu, digitalizacija me je okupirala i odvela ponovo na putovanja po svetu. Posebno u povezivanju sa mnogim znanim i neznanim dušama, evociranju uspomena iz mog dugog, a veoma bogatog i raznolikog života...
I pored toga što je "starost bolest koju mlađi ne mogu ni da pretpostave". Predrag Petrović ni sekunde dosade nije imao.
- Katkad sam i sam sebi tajanstven, pa se priupitam - "Šta te bre, to drži i održava, goni i tera?", setivši se često vrlo strogog oca, kome i pored tog prestrogog vaspitavanja, moram na mnogo čemu da budem zahvalan. Na kraju, moji dedovi i stričevi kažu da je u familiji postojao neki deda Josa, koji je bio takav veseljak i nemirko, da ih je podsećao na mene. Dakle, izgleda da su i neki geni posredi - kaže ovaj večiti mladić, koji će u januaru napuniti 93 godine.
Po njegovim rečima, veliku zahvalnost duguje i svojoj supruzi Helgi, koja ga je ispratila rame uz rame i, pokazala veliku ljubav, razumevanje i neograničenu vernost, a time osvojila i njegove sinove iz prvog braka, brata, sestru i mnoge prijatelje.
A Petrović je zadužio i našu zemlju i Nemačku, po mnogo čemu.
Počasni građanin Darmštata
Nemački mediji su Predraga Petrovića proglasili počasnim građaninom Darmštata, u kojem je ostavio veliki trag kao član Instituta za novu tehničku formu. Pripremao je brojne kulturne slikovne prikaze i filmove u kulturnom domu Pedagog i sada je aktivan u Foto i film klubu. Od osnivanja učestvuje u radu Saveza jugoslovenskih građana, a posebnu pažnju poklanja Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Udruženje pisaca Frankfurta ga je primilo u svoje redove.
Ali, biciklizam, gde je još u mladosti bio šampion, trener i mehaničar, doneo mu je poziciju člana Upravnog odbora gradskog kluba i pokrajinskog saveza, kao i Saveza nemačkih biciklističkih veterana.
Zahvalan snahi
- Dolaskom u Nemačku nastavio sam da se bavim biciklizmom. Dobijao sam mnoga gradska, pokrajinska i savezna priznanja i nagrade za rad na unapređenju ovog sporta. Tu su se ostvarili mnogi moji dečački snovi, ne samo da vidim i upoznam svetske asove, već da se i ja nađem na startu, barem kao veteran na tradicionalnom Gentlemen Grand-Prix u Parizu. Učešćem na svetskim i evropskim takmičenjima i konačno stečenom titulom "doktora biciklizma" u Austriji, ukrašen je jedan kutak mog doma. Za 120. godišnjicu biciklističkog sporta u Beogradu i Srbiji napisao sam, štampao i objavio knjigu o rođenju i razvoju točka "Istorija biciklizma" - kaže Predrag Petrović, zaljubljenik u bicikl koji je ove godine proslavio dva veka postojanja.
- Moja knjiga je nastala samo i isključivo zahvaljujući mojoj voljenoj, vrloj i vrednoj snahi, danas poznatoj spisateljici dečjih knjiga Jasminki - Jaci Petrović. Početkom ovog veka, ona je imala zadatak da za dečju stranu našeg poznatog lista "Politika" napiše nešto o Njegovom Veličanstvu Biciklu, povodom 60. godišnjice jubileja ove dečje stranice. Naravno da je Jaca u tom trenutku pomislila na mene. Latio sam se baš kao "pijanica flaše", pa nikad kraja... Umesto željene stranice, ispale su mnoge, te tako nastade i cela knjiga.
Ovako povodom jubileja "Vesti" svedoči Predrag Petrović, koji je našim novinama poželeo da budu dugovečnije od njega. A mi njemu, da nas još mnogo godina čita, jer malo je danas i mladića i rodoljuba, kakav je on.
Najlepša i Najlepši
- Na Sajmu industrije u gradu Darmštatu, gde sam 1988. godine tek započeo svoj jugo-nemački penzionerski život, gostovala je i novoizabrana mis Nemačke - Andrea Selcer. Ukazala mi se prilika da je izbliza pogledam... Jezik mi je bio brži od pameti pa joj, tek šale radi, glasno i jasno rekoh: "Ako ste Vi najlepša Nemica, onda sam ja najlepši jugoslovenski penzioner!" Tada mi je i napisala posvetu: "Najlepšem nemačkom jugo-penzioneru, Andrea", što je zabeležila i nemačka štampa - priča Petrović i dodaje da je za njegov opstanak u Nemačkoj najzaslužnija koleginica Helga, Nemica sa kojom je uplovio u brak zato što je pokazala veliku ljubav, razumevanje i neograničenu vernost, a time osvojila i njegove sinove, brata, sestru i mnoge prijatelje.
