U orbitu sa građevine
Ko ne rizikuje, ne uspeva. Taj uspeh nije samo u parama, nego još i više u postizanju balansa. Dakle, da imamo dovoljno novca, ali da imamo i kvalitet života. To za mene i moju porodicu znači da možemo, na primer, da odemo na odmor mesec dana u Srbiju ili po Evropi. E, to neću da rizikujem, taj balans... To je jedini rizik na koji nisam spreman.
Tako za "Vesti" govori Aleksandar (Aleks) Miljević, potpredsednik Al Premium, kompanije u usponu koja prodaje hranu u Ontariju i Britanskoj Kolumbiji.
Ovaj mladi čovek koji je za 36 godina života prošao put od Topuskog (Srpska Krajina u Hrvatskoj) gde je rođen, preko izbeglištva i odrastanja u Beogradu, do Toronta, u koji je sa roditeljima stigao pre 18 godina, tačno zna šta znači rizikovati, ali i uspeti. U Torontu se našao pri kraju srednje škole, ali zato što nije govorio engleski vraćen je u deseti (drugi razred) srednje škole. To iskustvo jeste bilo jako neprijatno, priča nam, ali ga nije zaustavilo i obeshrabrilo. Čim je napunio 18 godina, napustio je srednju školu i upisao se na koledž.
Pročitao je na internetu da se može prijaviti na koledž kao odrastao student bez završenog srednjeg obrazovanja. Završio je koledž, potom diplomirao na Rajerson univerzitetu u Torontu kompjutere i biznis administraciju, sve da bi ispunio želju svojih roditelja koji su mu usadili uverenje da ono što započne treba i da privede kraju.
Mala riba u okeanu
- Nikada, međutim, nisam bio previše zainteresovan za tehnologiju, jer u toj vrsti poslova ne vidite šta je urađeno na kraju dana, ili na kraju meseca, ne vidite svoje rezultate. Zapravo, nikad se svojom zvaničnom profesijom nisam ni bavio. I pre kretanja na koledž počeo sam da radim u Food basic za satnicu manju od sedam dolara.
Svideo mi se posao, jer se rezultat rada mogao odmah videti. Moglo se i prekovremeno raditi, i ja sam radio dan i noć. Radio sam još i kod jednog Hrvata na građevini za 10 dolara na sat, on me zvao Mali Četa. Tada sam spavao nekoliko noći u kadi, jer nisam imao vremena da se tuširam i da zaspim i da se budim na vreme za posao. Skupio sam novac da kupim sebi auto i to za keš. Kad sam kupio auto koji nije trebalo da se otplaćuje, što mi je bilo baš veliko, shvatio sam da u ovoj zemlji možeš da uradiš šta god poželiš - priča nam Aleksandar.
U Food basic-u je proveo šest godina, od toga tri godine kao menadžer radnje. Nagovorili su ga da pređe u Volmart na nižu poziciju, za iste pare, a vrbovali su ga rečima: Ti si sada velika riba u maloj bari. Kod nas ćeš biti mala riba, ali u okeanu, a to je bolje. Njegovim roditeljima to nije bilo jasno, bio je direktor, a otišao na nižu poziciju.
Idem gde me život odnese
Pitamo našeg sagovornika koliko je talenat za biznis važan na putu do uspeha.
- Treba talenta, naravno, ali to se ne uči u školi, to vam život daje. Preselio sam se 16 puta do sada. Video sam majku i oca kako su se u zadnji minut spakovali za Kanadu, nismo ni znali da ćemo da idemo. I onda kada je pismo došlo da za dve nedelje treba da idemo, nije bilo odugovlačenja.
Život mora da vas nauči toj veštini, ali osoba mora stalno da vežba tu svoju veštinu, jer talenat ne ostaje beskonačno sa vama. Nije to bicikl koji jednom naučiš da voziš, pa znaš. Bez inicijative nema uspeha. U svakom poslu mora puno da se uči, stalno se mora napredovati, stalno se mora biti bolji, usavršavati svoju veštinu i talenat, posebno sposobnost za komunikaciju. Koliko se neko trudi, koliko ima želju da radi, i koliko ima razumevanja da ne treba da odustaje i kada se pojave problemi, toliko će i da uspe. Treba i vremena i strpljenja da se nešto ostvari - naglašava on.
O svojim planovima Aleksandar Miljević kaže:
- Trenutno mi je cilj da sa Volmartom napravim jako uspešan biznis. Sad smo u početnoj fazi, i tek za tri, četiri godine očekujem totalni bum. A gde sebe vidim? Gde god me život odnese, ja sam otvoren za bilo kakav izazov.
Istrajno penjanje po lestvici
I u Volmartu Aleksandar Miljević je ekspresno napredovao i menjao pozicije.
- Posle godinu dana počeo sam da vodim najveći Volmart u Kanadi i ostao u njemu četiri godine. Taj Volmart je pravio promet od oko 100 miliona dolara godišnje, imao je 550 zaposlenih, 30 asistenata su direktno meni odgovarali. Tu sam upoznao kuma, on mi je bio glavni asistent. Za te četiri godine mnogo sam naučio kako se vodi biznis i jedna ogromna kompanija. Postao sam lider u poslu, a ne samo menadžer, koji je glavnim direktorima iz Amerike i Evrope pokazivao šta i kako mi radimo.
Sa željom da uvek proba nešto novo i da se iznova dokaže, Aleks prelazi u Target, američki lanac prodavnica koji se, posle, povukao iz biznisa u Kanadi, jer nisu uspeli. Vodio je 10 velikih prodavnica umesto jednog megacentra.
- Pristao sam da pređem u Target, jer sam razmišljao da nemam šta da izgubim, nego samo da dobijem. Otišao sam u Ameriku na godinu dana treninga i bilo je vrlo interesantno. Mislio sam u Volmartu da znam sve, ali tek kad sam počeo sa Targetom, shvatio sam da ima još puno da se uči. U međuvremenu sam se i oženio. Rodio mi se prvi sin Vuk 2014. godine, sada sa suprugom Ivom, Bugarkom, imam i Stefana.
Aleksandar Miljević se istrajno, uz veliki rad i konstantno učeći penjao na lestvici poslovnih pobeda i napretka u karijeri, čak i onda kada se, na prvi pogled, njegovoj okolini činilo da odluke koje je doneo nisu dobre za njega. On sam pak verovao je u to što je odlučio.
Balkanska hrana kod Džeka Lija
Potpredsednik Al Premium kompanije postao je nakon ličnog poznanstva sa vlasnikom Džekom Lijem. Tada je, prvi put, počeo da radi za jednu veliku privatnu kompaniju, što je njegovoj okolini ličilo na baš riskantan potez.
Kako je to izgledalo, priča nam naš sagovornik:
- Kada je Target odlazio iz Kanade, bio sam zadužen za zatvaranje svih prodavnica. Sav inventar i opremu iz njih kupio je Džek Li za milion dolara i to za keš. Interesovalo me je ko je taj čovek i šta će to njemu. Jednog dana sam mu prišao, predstavio se i to ga pitao. Naše upoznavanje nije bilo oficijelno, da sednemo u kancelariju, nego je bilo - hajde da se šetamo kroz prodavnicu i da pričamo. Njega je zanimalo šta sam ja radio u životu, a ne koju školu sam završio. Pitao me je odakle sam, kad sam došao u Kanadu, o mojim roditeljima. Pričao je o svojoj familiji, o deci, o tome kako je on započeo posao i kako uči o poslu. Jako mi se svideo i kao biznismen, ali i kao osoba.
Od tog prvog susreta u roku od dve nedelja, krenuo sam da radim za njega. Kompanija je bila potpuno kineska, imala je 600 ljudi, a samo dvoje su govorili engleski, vlasnik i njegov asistent. Džek mi je rekao: To će ti biti izazov, ali imamo opciju da sa Volmartom uđemo u biznis i jedina osoba koja može da uspe u tome si ti, jer sa njima imaš iskustvo.
Mnogo toga je Aleksandar za kratko vreme morao da nauči. I to kako se u Al Premium-u radi posao sa hranom, ali ne generalno, nego sa etničkom, kineskom i indijskom. Vlasniku je, sa druge strane trebala Aleksova pomoć da evropsku hranu ubaci u asortiman kompanije. Na početku je bio nezadovoljan i hteo je da ode. Posle šest meseci shvatio je da je biznis veoma dobar, ali da njegovo znanje o hrani iz Volmarta ništa ne može da pomogne Džeku Liju, nego da on mora da uči od Lija.
Uspeo je Aleksandar da ubaci čitavu balkansku liniju prehrambenih proizvoda u Al Premium i to se sada odlično prodaje. Uspeo je, takođe, da izdejstvuje da Al Premium postane specijalni partner sa Volmartom, što taj trgovinski gigant nikad do sada nije uradio, da uzme partnera da mu vodi svežu hranu u prodavnicama u kojima Kinezi i Indijci čine polovinu kupaca. I u samoj kompaniji ovaj mladi i energični biznismen je uneo promene.
- Napravili smo takvu organizaciju posla gde svako zna šta treba da radi, i gde je svako odgovoran za deo kojim se bavi. Sreo sam veliki broj onih koji nisu imali posao i zaposlio sam ih. Zbog mog uspeha i oni su dobili posao, i to mi se baš svidelo, da pomognem drugima, a ne samo sebi.
Baba zaklana, otac se spasao
Rođen sam u Topuskom, u Srpskoj Krajini, otac je poreklom odatle, mada mu je rodbina pola iz Topuskog, pola iz Beograda. Majka mi je iz Bosne rodom. Mnogo su očevi postradali u Prvom i Drugom svetskom ratu. Moja baba Pava je zaklana u logoru u Jasenovcu, 1942, dok je moj otac, u to vreme, bio u logoru Jastrebarsko.
Kad se Drugi svetski rat završio, imao je devet godina. Dok su njegovi prijatelji igrali fudbal po ulici, moj ćale je sedeo ispod ulične svetiljke i čitao. Moj deda bi mu gasio lampu da ne bi mogao da čita, a ćale je izlazio na ulicu i čitao knjige i učio. Taj logor ga je naterao da nauči istoriju, da vidi zašto je on završio u njemu. Otac je u građanskom ratu devedesetih dve i po godine bio u zatvoru u Hrvatskoj, a mama i ja smo morali da pobegnemo u Srbiju i za njega za to vreme ništa nismo znali.
Ćale je studirao politikologiju i srpski jezik i književnost u Beogradu i celog života je radio kao novinar. Posledice Jastrebarskog je stalno osećao, jer je izgubio 60 odsto kapaciteta pluća, vida i sluha pošto je bio bačen u krečanu. Umro je 2007. od raka stomaka. Lekari su mu godinama govorili: Nećeš ti, Vukašine, ni 50 da pređeš zbog oštećenih pluća, ali eto, trajao je.
