Oaza za nemoćne
Protekli božićni praznici radosno, uz bogatu trpezu i shodno običajima proslavljeni su i u srpskom staračkom domu Zora u Kičeneru.
Iako je srpska emigracija dubokih korena u Kanadi i njeno trajanje se u ovoj zemlji meri već znatno duže od jednog veka, organizovana briga za stare osobe srpske nacionalnosti, do otvaranja staračkog doma Zora pre pola godine, nije postojala. Ovaj Dom zapravo, jedini je srpski starački dom u ovoj zemlji u kojoj, prema nekim podacima, živi oko 200.000 naših sunarodnika.
Razgovori kao lek
Otvaranje Staračkog doma Zora umnogome je promenilo situaciju nabolje, bar u južnom Ontariju. Dom raspolaže sa 11 jednokrevetnih i dvokrevetnih soba i registrovan je od strane nadležnih instanci za sve seniore iznad 65 godina života kako bi im se pomoglo delimično ili u velikom procentu u svakodnevnom životu. Naša sagovornica u ovu avanturu upustila se potpuno svesna koliko je za održavanje kognitivnog i ukupnog zdravstvenog stanja korisnika važna mogućnost vođenja svakodnevnih razgovora i izvođenja raznih aktivnosti na maternjem jeziku.
Dom je realizacija ideje i plod napora Jovanke Jović, više medicinske sestre iz Sarajeva koja je godinama radila i kao medicinska sestra sa specijalizacijom u psihoterapiji na Zwiefalten klinici za psihijatriju i psihoterapiju u pokrajini Baden-Virtemberg u Nemačkoj. Njeno medicinsko obrazovanje priznato je i od strane College of Nursing Ontario 2011, kada joj je izdat Certicificate of Good Standing.
I sama emigrant u Kanadi od 2008. godine, Jovanka nam priča da je odmah po dolasku primetila da mnoge etničke grupe imaju svoje staračke domove.
Šest godina pripreme
- Mi smo bili među retkim koji, na žalost, nismo imali nijedan dom za stare osobe. Srela sam i upoznala brojne naše ljude u poznim godinama koji žive sami, u vrlo lošim uslovima. Mnogi od njih ne govore engleski jezik ili se jedva sporazumevaju. Jasno mi je bilo koliko bi za mentalno zdravlje i emocionalno stanje ovih ljudi bio štetan boravak u okruženju (u kanadskom domu za stare osobe) u kome ne razumeju jezik i i zbog toga ne mogu da komuniciraju. Moja istraživanja i priprema za otvaranje Doma trajali su preko šest godina, ali to me nije obeshrabrilo. Iskustvo i znanje stečeno tokom rada u zdravstvu od preko četiri decenije želela sam da primenim i pomognem našim ljudima koji trebaju ovakvu vrstu nege i pomoći - kazala je Jovanka Jović.
Koliko je važno da naši stari i onemoćali sunarodnici mogu ostatak života da provedu u humanim uslovima, u domovima za stare gde osoblje govori njihov jezik i u kojima se neguju običaji zemlje i naroda iz koga su potekli ne treba posebno naglašavati. Uostalom, i primeri drugih etničkih zajednica koje su to odavno razumele i pretočile u akciju o tome rečito govore. Tako, mnogo manje emigrantske grupe poput Slovenaca i Litvanaca imaju svoje staračke domove, dok su Ukrajinci, brojna i uticajna emigracija u Kanadi, tu vrstu problema u Ontariju odavno rešili otvaranjem velikog staračkog doma u Torontu.
Dragoceno iskustvo
Motivaciju Jovanka Jović nalazi u želji da pomogne i u napretku korisnicima doma. Njeno ogromno iskustvo u radu sa pacijentima na odvikavanju od različitih vrsta ovisnosti (alkohola, nikotina, narkotika) upotrebila je da pomogne korisnici koja je bila strastveni pušač poslednjih 50 godina svog života da prestane sa pušenjem cigareta. "I to je ono", ističe Jovanka Jović, "što bez obzira na moje godine mene čini sretnom i zadovoljnom , nadam se sve do kraja moga života."
Problem engleski
U poznim godinama ono što većina ljudi traži od života jeste da njihovi dani budu smisleni i dostojanstveni. Na žalost, zbog bolesti, nemoći i okolnosti u kojima žive, starost je kazna za dobar broj ljudi bilo gde da žive. U Kanadi, u emigraciji, situacija je još komplikovanija, pogotovu za stariju populaciju iz tzv. nove emigracije (oni koji su došli tokom i posle ratova devedesetih). Najveći broj tih starijih emigranata ne govori engleski ili se jedva sporazumeva. Njihova deca koja su ih dovela i zbog koje su i došli ovde, nalaze se u sendvič situaciji - razapeti između brige o roditeljima i školovanja svoje dece ili pomaganja oko vlastitih unučića.
Naši ljudi, u pravilu, žele i očekuju da njihova deca i unuci vode brigu o njima do smrti. Ukoliko je to nemoguće izvesti iz bilo kog razloga, a najčešće zbog njihovog jako lošeg zdravstvenog stanja, tek onda se uzima u razmatranje smeštaj u instituciju koja u Kanadi nudi tzv. long term care. To su posebne ustanove za stare koji tu dolaze nepokretni, polupokretni ili dementni i tu, zapravo i završavaju svoj život. Baš taj tip ustanove u vlasništvu srpskih biznismena ili izgrađene uz dogovor u srpskoj zajednici uz odgovarajuće investicije i sa osobljem koje govori srpski najpotrebniji je najstarijoj srpskoj populaciji u Kanadi.
