U Torontu kao u Beogradu
Projekcijom filma "Rekvijem za gospođu J." Bojana Vuletića završen je 17. Festival srpskog filma u Torontu kojem su "Vesti" bile medijski pokrovitelj.
Prikazano je pet igranih i tri kratka filma, a sa publikom su se družili Slavko Štimac i reditelji Goran Marković i Vladimir Paskaljević. Štimac je na projekciju filma "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato", režisera Srđe Penezića u kojem glumi glavnu ulogu, stigao gotovo pravo iz aviona.
- Imam osećaj kao da sam u Beogradu, ljudi se pozdravljaju, a ja se okrećem, gde smo, u kom smo bioskopu. Čuo sam dosta o ovoj manifestaciji, a i znam da u Torontu živi puno naših ljudi. U ovom filmu pokušavali smo da se bavimo nekim stvarima za koje smatramo da su suštinske u životu, a to je bazična ljudskost. U nekim godinama dođeš do nekih zaključaka da su ljudskost i ljubav najvažniji. Ovo je jedan, rekao bih, vrlo neobičan film, zasniva se na tradiciji starog filma, posebno na filmovima Frenka Kapre - rekao je za "Vesti" Štimac i priznaje da mu nije bilo lako da odigra ovaj lik.
- Najteži zadatak za mene je bio taj što je moj lik ravan, bez dramskih zapleta i onda je u tome najteže postići prirodnost. Kuriozitet ovog filma je što isti glumac glumi u 40-godišnjem periodu, a to je Penezić postigao tako što je vadio delove iz mojih filmova kada sam glumio kao dečak i mladić. Koliko znam, dosad to niko nije radio - kazao je poznati glumac i otkrio:
- Za Dobricu mislim da je jako važno što je kao dete imao puno ljubavi i pažnje. Taj početni period je strašno važan u životu svakog čoveka. I posle, ljubav je jako važna. To je suština našeg života - dodaje Štimac.
Harizma je najvažnija
Slavko Štimac nije završio glumačku akademiju, pa opet ga hvale mnogi reditelji među kojima je i Emir Kusturica s kojim je radio nekoliko filmova.
- Ja ipak smatram da mladi ljudi treba da studiraju, da završe akademiju kako bi postali glumci. Korisno je raditi i u pozorištu i na filmu. Pravila, međutim, nema. U suštini ostaje harizma ličnosti. Zanat se prilično lako nauči, ali ono što izbija iz čoveka, to je njegova unutrašnjost, duša, um i jednostavno nije svako za svaku ulogu - kazao je Štimac.
Stiče se utisak da je bio malo zatečen pažnjom i publicitetom, ne voli ni kafane. Nećkao se Štimac pre odlaska u kafanu, pokušavao da objasni da to nije njegova prirodna sredina, govorio da ne može dugo tu da ostane jer i nije baš kafanski tip. Na kraju je, među stotinak prisutnih, pevao "Havaje", numeru iz filma i zajedno sa Goranom Markovićem ostao do ponoći.
Suze zbog filma
Film "Slepi putnik na brodu ludaka" Gorana Markovića o poslednjim danima Petra Kočića publika u Torontu je ocenila kao najbolji.
- Prošle godine bilo je 100 godina od smrti Petra Kočića. Umro je u ludnici u Beogradu, na Guberevcu i već to je samo po sebi tragična, ali i interesantna okolnost. Insistiram da je ovo bioskopski film u kojem igraju jako dobri glumci. Igor Đorđević je igrao Kočića. To je vrlo teška uloga, odigrati duševnu bolest, a da ne bude karikaturalno i na prvu loptu. On je to uradio fenomenalno, zapravo, sam je stvorio lik. Puno je istraživao i čitao, puno je radio na jeziku i ja tu nisam imao velikog posla. Za mene je najveći kompliment bio kad sam otišao poslom na Novo groblje u Beogradu. Trebalo je da uplatim neke pare, a blagajnica me pitala: "Vi ste radili film o Petru Kočiću"? Odgovorim potvrdno, a ona kaže: "Ja sam plakala tri dana posle tog filma". Za mene je to jedan od najvećih komplimenata koje sam dobio - kazao je za "Vesti" Goran Marković.
