Slikama oživeo duh Jugoslavije
Vrhunski je majstor onaj koji svojim fotoaparatom može posmatraču da natera suze na oči. Jedan takav prikaz, a ko zna koliko ih je bilo, zatekli smo u galeriji Fait&Cause, u Četvrtom pariskom arondismanu, na izložbi "Bila jednom jedna Jugoslavija". Neko je nije voleo, većina jeste. Više je nema i nekima je bolje bez nje, ali većina je nostalgična.
A kako je to Strašni predstavio? Postupno, a bez obzira na to što su sve fotografije crno-bele, na onim prvim oseća se ružičasta boja sreće.
Nagrada i od Širaka
Iza Milomira Kovačevića
Strašnog je više od dve decenije pariske svakodnevnice u kojim je zbog svojeg umeća sa fotoaparatom sakupio i dosta nagrada, među kojima je i Chevalier del Ordre du Merite koju mu je 2007, godine dodelio predsednik Žak Širak.
- Nekad je sve valjalo, to nekad je bio najlepši deo mog života. Radio sam, putovao, uživao. Država mi je dala da učim, bio je mir, imao sam prijatelje u svim republikama i svi smo bili dostojanstveni - seća se Kovačević.
Sada, kaže, nije ostalo ništa od ondašnjeg života.
- Imam i u Parizu veliku domovinu, ali je virtuelna. Putujem, imam kod koga, imam s kim. Juga nije samo "Tito-partija", već dragi ljudi, vaspitavani u duhu zajedništva. Takve sam zadržao - kaže Kovačević.
Duže od dve decenije Kovačević iz svojih bisaga izvlači ondašnje starinske filmove, razvija slike i na svoj način produžava ondašnji život.
- Napuštajući ratno Sarajevo i bežeći od tragedije poneo sam ono što sam mogao. Neke filmove sam imao kod kuće u Sarajevu, neke u redakciji "Oslobođenja", nešto je izgorelo. Nešto sam prikupio za sećanja za buduće generacije, neka vide, neka pamte i neka negde pohrane i iz njih izvuku pouku- nikada rat!
Šetajući između fotografija i pomno ih zagledajući ne može a da se ne uskovitla nostalgija.
- Ne znam kako da je protumačim. Šta je-tu je, to je realnost. Ono što je zavisilo od mene, to sam sačuvao. Ne živim u oblacima, već u realnosti. Imam utisak da većina onih koji dođu u galeriju žele susret nas, da kažem, normalnih, bez opterećenja.
Strašni u sve svoje fotografije unosi srce i emocije, pa tako i svaka njegova fotografija ima duboku priču.
- To su momenti iz našeg života, od srećnog, preko rata do ponovnog sabiranja. Izložba je realna i poštena, ništa nije izmišljeno. Slike su poređane hronološki, od osamdesetih godina prošlog veka do poslednjih dana zajedničkog života u Jugoslaviji. Svugde su razbijani izlozi radnji, rušeni čak i monumentalni spomenici koji su bili odraz našeg ponosa. Titove slike su bile meta pištoljdžija ili kamenobacača... Kakvi smo mi ljudi, kako je u nama moglo da se nakupi toliko zla da udaramo svoj na svoga - pita se Kovačević.
Reč posetilaca
Nikola Turki, grafičar: - Vrlo dobre fotografije. Ne poznajem dovoljno ovu temu, ali se i ovako letimično može mnogo naučiti. Vidi se istina, vidi nerazumna uništavajuća sila.
Zoran Marković iz sela Brasina kod Banje Koviljače:
- Mnogo tužno i ružno podsećanje. Sve me je to prenelo i u srž srpskog bića. Imamo krst, imamo opomenu Samo sloga Srbe spasava, a ne poštujemo ni to, ni sami sebe i još tražimo da nas svet poštuje.
Sofija Misirača:
- Rođena sam u Beogradu. Majka mi je Francuskinja, a u Parizu sam od 1991. godine. Sa Francuzom Žan-Lukom gledam ove fotografije. Teško mi je i da progovorim. Neka sam ovo videla i treba da se vidi, ali mi je knedla uz grlu.
Darko Lukić:
- Slike podsećaju na zemlju koja je nekad postojala. Emocije su mi isprepletane. Rat i lepi dani. I ja sam imao pionirsku kapicu"
Marija Jovanović iz Niša:
- Izložba me je mnogo dirnula jer su fotografije ovekovečile surovost rata i našu glupost. Napustila sam Jugoslaviju 1989. Rat nisam doživela, ali sam ponešto znala o njemu, a ovo sad me šokiralo.
