Rodni kraj, lek za dušu

Prvi talas odlazaka naših ljudi na rad u inostranstvo, koji je krenuo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, odveo je dosta mladih ljudi iz tadašnje opštine Bosanski Brod u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i druge države kojima su bili potrebni zdravi, mladi i jaki radnici. U tom talasu našli su se i Nikola i Slavica Vujčić iz Male Brusnice i njihov rođak i danas komšija Ljubo Tadić, rodom iz Novog Grada kod Odžaka.

Komšije i rođaci: Ljubo Tadić, Slavica i Nikola Vujčić (Foto: Privatna arhiva)

Posle 40 godina rada u Hamburgu Vujičići su se vratili na Nikolinu očevinu, a Ljubo Tadić je došao na dedovinu iz Švajcarske gde je radio od 1980. godine.

- Moj rođak Ljubo se vratio na dedovinu, a ja na očevinu. Blizu smo, prve komšije, družimo se, poštujemo i volimo se. Još kao deca smo se poštovali i među nama nikada nije bilo nikakvih problema. Kao da smo znali da ćemo i penzionerske dane provoditi zajedno i jedan pored drugog - s oduševljenjem govori Nikola Vujčić.

Nikola (67) je iz Male Brusnice u inostranstvo otišao 21. septembra 1971. godine, na Malu Gospojinu. U Hamburgu je tada imao brata i to je bila i njegova luka.

- U Hamburgu sam bio do penzije, radio sam u dva brodogradilišta i ostvario ukupno 42 godine staža. Posao mi nije bio mnogo težak iako su u brodogradilištima uglavnom teški poslovi. Pre pet godina otišao sam u penziju i to 2,5 godine ranije. Dovoljno sam radio, a hvala Bogu nisam se povredio ili oštetio zdravlje. Zato sam rado otišao u penziju i nastavio da radim ovde na očevom imanju, gde ima puno posla i nikada mi nije dosadno - navodi Nikola.

Nastavlja očev zavet

Tokom godine oni supruga Slavica borave u Hamburgu gde su proveli veći deo života.

- Tamo srećem naše ljude iz moje generacije koji su ostali da žive u Hamburgu, ali i Nemce koje poznajemo. Svaki put kada odemo u Hamburg primetimo da je sve manji broj naših poznanika, neki su umrli, mali broj njih se vratio za stalno u zavičaj, a ostali žive ovako kao mi - malo tamo, malo ovamo. Nama je lepo kada odemo i budemo u Hamburgu, a lepo nam je i na ovom posedu koji zahteva da stalno budemo tu jer sve to treba održavati i to u svako godišnje doba - kaže Nikola Vujčić.

Na očevom imanju na površini od 10 hektara, Vujičići su izgradili objekte, zasadili voćnjak i cveće i napravili pravi mali raj i divno mesto za život i starost. Nikolin otac Petar je trojici sinova u nasledstvo ostavio 10 hektara zemlje s livadama, šumom i njivama. Kako su Nikolina braća Drago i Jovan pomrli, njemu je ostalo da brine o velikom imanju, a glavni zadatak mu je da ga održava i ne dozvoli da bude zapušteno i zaraslo u travu, trnje i ostruge.

- I pre odlaska u penziju vodio sam računa i održavao celo imanje, a odlaskom u penziju još više sam se na tome angažovao jer deca moje pokojne braće su u inostranstvu, a ja imam mnogo više vremena za održavanje. Moj otac Petar bio je poznat kao pravi domaćin, to sam nasledio od njega i dok sam živ trudiću se da to bude kako treba. On je bio veliki radnik i to do poslednjeg dana, a to sada činim i ja - kaže Nikola.

Penzija na dedovini

Ljubo Tadić (62) je u Malu Brusnicu na dedovinu došao iz Novog Grada kod Odžaka gde je rođen i živeo do odlaska u vojsku. Iako su njegovi roditelji u Novom Gradu napravili kuću, posle odlaska u penziju odlučio je da se iz Švajcarske vrati i da živi na dedovini.

- Kao dete dolazio sam kod deda Save, maminog oca. Bio sam tu često, zavoleo ovo sve i 2004. godine započeli smo izgradnju vikendice i do danas nešto dograđujemo. Supruga Petra i ja smo radili i živeli u Švajcarskoj gde sam zaradio penziju, a i supruga je penzioner zbog invaliditeta od 2001. Sada smo tu, ali se nismo odrekli Švajcarske jer tamo žive naši sin i ćerka i često odlazimo kod njih. Ja sam iz Jugoslavije u Švajcarsku otišao 15. maja 1980. godine, u mesto Kur, u kantonu Graubinden. Tamo sam našao posao u hemijskoj fabrici kao vozač dizalice koja podiže kontejnere na vagone.

Deset godina radio sam u smenama, a ukupno sam radio 30 godina, sve do odlaska u penziju. Bio sam potpuno zadovoljan u toj firmi. Sada sam u penziji, ali u Švajcarsku odlazim često jer nama je bio lep život u toj državi - priča Ljubo Tadić.
Za razliku od mnogih naših ljudi koji posle odlaska u penziju nastavljaju život u inostranstvu, Tadići su rešili da urede imanje Ljubinog deda Save koji mu je poklonio svoje imanje na skoro pet hektara i tu nastave penzionerski život.

- Čoveka nešto vuče da tamo gde se rodio i završi svoj život. Svuda je lepo otići, raditi, ostvariti svoje želje i planove, a odlaskom u penziju čoveka najčešće povuče da se vrati tamo gde je rođen ili gde je odrastao. Tu sigurno ima dobrih i loših momenata i to u svim držvama, ali kod svoje kuće je ipak najbolje. Meni je ovde u Maloj Brusnici uvek lepo i leti i zimi jer tu se osećam potpuno slobodan, na svome sam i nemam nikakve druge obaveze osim da priuštim sebi nešto što mi se sviđa i pripada u ovim godinama. Zato bih poželeo svakom ko ima želju da ode negde na rad i napusti svoju državu, ali da se jednog dana obavezno vrati - razmišlja Ljubo Tadić.

Na sličan način razmišljaju i drugi povratnici u Malu Brusnicu posle penzije zarađene u inostranstvu, što potvrđuju i Jovo Radovanović, Ilija Miletić i Drago Miletić koji su napravili lepe kuće na očevini i nastavili da žive tu uživajući u zavičaju.

Iz brodogradilišta u fabriku aviona

Nikolina supruga Slavica je imala 18 godina kada je u martu 1970. godine sa sestrom preko biroa rada otišla u Hamburg u brodogradilište gde je već radila jedna grupa naših ljudi.

- Tamo sam radila 20 godina, tu je bio i moj suprug Nikola. Zanimljivo je da su tri brodogradilišta u Hamburgu prestala da rade, ja sam bila u poslednjoj grupi koja je izašla iz brodogradilišta u kome je bilo 9.000 radnika. Radila samu kantini kao trgovac i bila vrlo zadovoljna poslom, a zadovoljni su bili i moji poslodavci.

Kada je brodogradilište stalo, poslednja grupa od stotinu radnika otišla je u ABM štele i to je bilo privremeno rešenje dok nismo našli stalan posao. Posle dve godine rada tu dobila sam posao u fabrici aviona Erbus, gde sam radila 23 godine i odatle otišla u penziju sa pune 43 godine radnog staža.

Bila sam zadovoljna poslom, retko sam bila na bolovanju a jedino odsustvo bili su godišnji odmori. U penziju sam otišla sa 63 godine, dakle nešto ranije i bilo mi je žao da napustim svoje radno mesto - kaže Slavica i dodaje da mnogo ceni Nemce kao poslodavce jer se bore za dobrog radnika i pružaju mu mnogo pogodnosti.

Dolazak u penziju i na veliko i lepo uređeno imanje u Maloj Brusnici Slavica smatra dobrom odlukom jer, kako reče, "ovde nas dvoje živimo kao u raju".
Na ovako velikom imanju ima dosta posla, ali uživaju svako u svom poslu - ona u kućnim i uzgajanju cveća, a suprug Nikola u gradnji i održavanju objekata, voćnjaka i ogromnih zelenih površina.

- Ovde smo pola godine, a drugu polovinu provedemo u Hamburgu.Volim i tamo da odem jer sam tamo provela veći deo života, od 18. godine pa do penzije. Tamo žive moja sestra i njena deca, naši dobri prijatelji. Ovde se zanimamo ovim poslovima, tamo je nešto drugačiji život i to nam je malo duži godišnji odmor - kaže Slavica i dodaje da voli da putuje, a želja joj je da poseti Rusiju i Dubai i nada se tome, samo da ih zdravlje posluži.