Tradiciju na decu prenosimo
Dragan Vladejić iz Beča je sa 19 godina odlučio da napusti rodnu zemlju i potraži sreću u inostranstvu. Danas, 20 godina kasnije, živi u Beču, ponosan je otac dvoje dece i vlasnik firme koja se bavi suvom gradnjom. Izgradio je život po svojoj meri i, kako kaže, ništa ne bi menjao.
- Došao sam u Banjaluku da pratim nastup sina Nemanje (16) koji igra za ansambl Kulturno-umetničnog društva "Stevan Mokranjac" iz Beča. I ćerka Jana (12) igra folklor već šest godina u istom društvu, ali ne nastupa na Smotri jer je deo mlađeg ansambla. Samo da još malo poraste, pa će se i ona popeti na binu na Folklorijadi - priča nam Dragan.
Ove godine, zbog prevelikog broja članova, deo ansambla "Mokranjca" nastupio je sa SKUD-om "Stevan Sinđelić" iz Salcburga.
- Imamo previše članova, njima je nedostajalo igrača za Smotru, pa smo bratski pomogli. Redovno pomažemo jedni drugima. Oni su mogli da nastupe, mi nismo morali da biramo ko će igrati, a ko ne. Sve je ispalo super - iznosi sam detalje Dragan.
Kako kaže, potiče iz vlaškog kraja, gde se tradicionalno igra folklor, pa je tu tradiciju želeo da prenese na svoju decu.
- U tome sam i uspeo. Nama je folklor u krvi. I supruga i ja smo radosni što oboje igraju i što su dobri u tome. Mislim da je svaki roditelj ponosan. Ovde sve nas roditelje vezuje ista emocija, ushićenost, sreća, ponos. Čini mi se da bih prepoznao u nošnji svog Nemanju i među hiljadama igrača - iskreno će Dragan.
Vatra otadžbine
Dragan Vladejić je oduševljen atmosferom na Folklorijadi.
- Svake godine je lepo, ali ovde u Banjaluci je najlepše do sada. Toliko je energija pozitivna i vesela, svi se druže, svi se drže zajedno, nema nadmetanja i niko nikoga ne vidi kao konkurenciju. Muzika je svuda oko nas i mnogo mi je drago što je i moja porodica deo ovog karnevala dobre zabave. Divno je što postoji ovakva manifestacija koja okuplja na jednom mestu narod iz rasejanja i to oko folklora koji najbolje održava vatru otadžbine koja nam je životno važna - rekao je Vladejić.
Iako je izgradio život u tuđini, rado dolazi u Srbiju.
- Otišao sam za familijom. Mi smo skoro svi u Beču, pa je odmah lakše kada negde tamo imaš nekog svog. Naravno, ne propuštamo priliku da dođemo u Srbiju kad god možemo, a to je minimum pet puta godišnje. Družimo se s familijom, odmaramo, uživamo u domaćoj srpskoj hrani... Napunimo baterije za nove radne pobede. Kada nas uhvati nostalgija, sednemo u kola i tu smo, makar i na dva dana - ispričao je Dragan.
